Izvor: Blic, 10.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Turbo-folk je koska bačena narodu
Turbo-folk je koska bačena narodu
Dr Nenad Ljubinković, profesor narodne književnosti na FMU i sociologije kulture i umetnosti na Akademiji 'Braća Karić', član je Upravnog odbora društva 'Koreni', koje je nedavno organizovalo tribinu 'Uticaj agresivne muzike na psihu i mentalno zdravlje'. Tribina se, međutim, izrodila u polemiku i napade na tzv. novokomponovanu narodnu muziku i turbo-folk kao elemente 'spoljne i unutrašnje agresije' na zemlju.
Nekoliko učesnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rasprave na temu o agresiji u muzici baratalo je s tezom o Srbima kao 'ugroženom' elementu koji je odnarođen od svoje, pa i muzičke, tradicije, odnosno o prisustvu 'orijentalnog' u njoj! Da li je zaista reč o agresiji?
- Ljudi hoće da pojednostave problem kad govore o agresivnosti u muzici. Orijent je relativan pojam, kao što je i agresivnost u muzici relativan pojam. Mnogi ljudi od struke misle pritom na tzv. iranske matrice, a to nije isto što i turska muzika. Mi nosimo orijent, na određen način, u krvi. Vrlo popularna pesma iz Borine 'Koštane', jedan od strukturnih elemenata tog dela, jeste kompozicija 'Ruse kose curo imaš' koja se peva od Indije do nas. Ako skinete orijentalni narodni zvuk pesmi iz Peći ili Prizrena, Vlasotinaca, Vranja, Leskovca… one gube draž. Taj zvuk je postao sastavni deo našeg bića, ali čovek hoće da pojede sir i ostale đakonije iz majčinog šarenog torbaka, ali ga je sramota od njene zabrađenosti i pregače koju nosi. Naše odnarođavanje počelo je mnogo ranije, a ne s novokomponovanom narodnom muzikom i turbo-folkom. Bila je to vrsta konzumacija koju ste morali da platite ako ste hteli da uđete u Evropu. Umesto priče o turbo-folku, trebalo bi progovoriti o problemu današnjeg čoveka sa ovih prostora. Muzika je ili posledica nečega ili ilustracija nečega ili prateći element nečega, a nikako nije sama sebi suština. Muzika protiv koje se bunimo izraz je onog što nosimo u sebi. One koji su turbo-folk i islamske uticaje optužili za negativan uticaj na muzičku kulturu stanovništva podsetili ste kako je, zapravo, Miloš Obrenović odgovoran za to!?
- Ono što je Karađorđe, sekući se s Turcima započeo, nastavio je knez Miloš novcem i podmićivanjem, pregovaranjem uz pivo i jestivo. Kad je izvojevao tzv. slobodu Srbije, on vladao s čalmom na glavi. Prvi njegovi portreti vođe i relativno nezavisnog turskog vazala su oni s čalmom. Tridesetih godina 19. veka ustanovljuje dvorsku muzičku kapelu i uzima u službu muzički obrazovanog Josifa Šlezingera, Nemca, katolika, čoveka jedne druge kulturne sredine vaspitanog na dur-mol muzičkoj lestvici, ali insistira da u sastavu kapele budu obavezno zurle, borije i drugi turski instrumenti na koje je navikao posećujući paše, slušajući muziku tamo i zavideći Turcima. I sad, šta se desilo? Desio se povratni uticaj: šta se svira na dvoru i kako se svira, dakle u dur-molu i na glasoviru, uputstvo je za 'graždanina' ako hoće da bude blizak dvoru, Kragujevcu, Milošu, eliti… I to je uslovilo rađanje kompleksa nekog ko se stidi svog porekla, što je veoma prisutno u kulturama naroda na Balkanu. Sličnim kompleksom prožete su polemike o tome da li je Srbija danas već u Evropi ili nije!?
- Da bismo ušli u Evropu, u 19. veku doneli smo neke dalekosežne odluke i napravili nekoliko političkih i kulturoloških poteza, toga radi. Vuk Karadžić nije pristao da kaže da je naša narodna poezija - poezija nepismenih govedara koji sa literaturom nemaju nikakve veze, nego je 's toplih narodnih usana zabeležena'. Evropa je, dakle, htela da nas primi, ali pod uslovom da budemo 'dobri divljaci'. Prosper Merime, veliki francuski pisac 19. veka, napravio je, kad mu je jednom ponestalo para, falsifikat-zbirku 'Gusle', tzv. srpskih narodnih pesama koje je pokupio, tobože, po našim krajevima u kojima nikad nije bio. U toj zbirci nalazi se pesma koja je Evropu apsolutno ubedila da je zbirka autentična. U njoj je reč o starom hajduku koji je s dva sina uzapćen u tamnici, mučen glađu i žeđu dok ne dođe na pravu 'srpsku' ili 'balkansku ideju', a to je i način na koji nas ponekad Evropa vidi, da zakolje sinove, napije se njihove krvi i onda ih pojede.
Gde je originalno poreklo te priče?
- Poreklo joj je u 'Božanstvenoj komediji' Aligijerija, u čuvenoj epizodi o grofu Golinu. Ta fraza, 'mi smo uvek bili Evropa', jeste tačna, ukoliko se odnosi na srednjovekovnu državu koja je postojala ali je naša tragedija u dve velike, registrovane seobe i nekoliko manjih neregistrovanih koje su nas potpuno izmestile s prostora na kome smo se nalazili. To je kulturološki šok koji je doveo do diskontinuiteta. Danas smo vrlo osetljivi kada se govori o uticaju novokomponovane muzike, ali to je samo jedna od koski koje se bacaju narodu na glodanje. Osetljivi smo na Orijent, a nismo na vlašku, grčku ili uticaje mađarske muzike. Koliko je uopšte važno da se današnji čovek vrati slušanju izvornih narodnih pesama?
- Obično kažem, ako se nećete vratiti poljskom klozetu, teško ćete se vratiti i staroj narodnoj pesmi. Uzmite, razbijte svoj lavabo, skinite bojler sa zida, koristite sveće… Da li je to vraćanje tradiciji? Stara narodna pesma za nas bi trebalo da bude kao pradedina ili dedina slika u albumu - čuvaj je, pogledaj je s nostalgijom, zapamti je kao deo sebe, pronađi vezu s tim, ali nemoj lagati sebe! Da li je i podela na tzv. narodne i izvorne pesme veštačka?
- Naravno, to je koještarija. Svaka narodna muzika jednom je bila novokomponovana. Reč je zapravo o principu na kome pojedine pesme opstanu, a neke ne. Narod bira. Neko smisli tekst, neko kompoziciju, neko to peva na svadbama i u kafanama, stavlja se na nosač zvuka, emituje, dopadne se ili ne. Vraćanje nekoj prastaroj narodnoj pesmi za nas bi značilo vraćanje starim varoškim pesmama, vranjanskim, prizrenskim, pećkim… Odvikli smo se od slušanja i pevanja starijih narodnih pesama, s tim što smo zaboravili pritom da napravimo razlikovanje varoške od starogradske pesme. Starogradske pesme prate dur-mol lestvicu, to su pesme severno od Save i Dunava. Milorad Pavlović
