Izvor: Politika, 20.Jun.2015, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tunjo i Kusta
Kada god se, već po koji put, „međunarodna zajednica” navadi da ujedinjuje BiH, uprkos dvadesetogodišnjim neuspesima, uvek se pitam na šta li oni taj idejni projekat naslanjaju, izuzev na neke nikad objašnjene „geopolitičke interese” i osioni politički inženjering. Pošto s tobože vekovima jedinstvenom Bosnom nemaju neposredna iskustva, čini mi se da uglavnom čitaju Kalaja, Mikulića, Pozderca, Malkoma Koena i savremene bošnjačke fantaste. Bilo bi korisno da se barem sada, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jeku „odlučne bitke za reintegraciju Bosne”, obaveste o jednoj poučnoj epizodi iz zlatnog doba bratstveno jedinstvene SR BiH.
„Literatura koja je nastajala u Bosni u posljednjih sto godina, više je Bosnu dijelila nego li vojske koje su preko nje marširale. Ta literatura počinje sedamdesetih godina XIX vijeka da bi početkom XX stoljeća dobila poseban zamah u probuđenim nacionalnim pokretima, kod njihovih duhovnih inspiratora Kočića, Ćorovića itd., a kulminirala kod Andrića, koji je njen najveći i najbolji predstavnik”, objavio je polovinom šezdesetih Muhamed Tunjo Filipović u sarajevskom časopisu „Život”.
Taj članak „O bosanskom duhu u bosanskohercegovačkoj književnosti” bio je sa oduševljenjem ili zgražanjem zapažen među malobrojnim čitaocima književne periodike, ali bi ostao, po bosanski, mudro prećutan da Novica Petković oštrim reagovanjem nije skrenuo pažnju šire javnosti na njega. Digla se prašina pro et contra, u kojoj nije presudilo to što je Muhamed udario na srpsku kulturu, nego što je nobelovca nazvao gorim od svih okupatora. Tunjo Filipović je isključen iz SK i Petković je time zvanično dobio za pravo. Kasnije se, međutim, ispostavilo da je Muhamed, na osnovu članka o „bosanskom duhu” i političke sankcije, postao nacionalni junak. A „ćetnik” Novica, predmet tolike mržnje i podmetanja čaršije da je morao da ode iz Sarajeva.
Sećam se da su u najveću knjižaru u gradu na Titovoj ulici ulazili ljudi za koje se, po beretkama nabijenim do ušiju, prepoznavalo da su muslimani, a po svemu ostalom da su prvi put u knjižari. Tražili su Muhamedovu knjigu. Onda bi se bez objašnjenja uključivao legendarni poslovođa Stipe (Vilić, iz Duvna, sa flekama iz doba NDH), sa Muhamedovom Monografijom o Lenjinu, i pravio posao.
Filipović je zbog gunđanja „muslimanske baze” ubrzo rehabilitovan. A pošto su negde u to vreme Mikulić i Pozderac počeli od Bosne da prave republičku državu koja „neće to da bude ništa manje nego ostale, većinski nacionalne republike”, on je i avanzovao. Dovoljno maštovit da „naučno objasni” da su autohtoni Srbi i Hrvati zapravo Bosanci hrišćanske vere i bliži komšijama muslimanima nego svojim sunarodnicima u „maticama”, postao je kompartijski ideolog. Kad je njegov „bosanski duh” pušten iz boce, utvrđeno je i zajedničko bogumilsko poreklo, crkva bosanska, pismo bosančica itd. I da Muhamed nije bio preblizak bivšim vlastima a i bez ijednog dana u zatvoru, Alija Izetbegović bi teško dobacio i do upravnika mejtefa.
Rat još nije bio ni počeo, a mediji su objavili da je izvesni Murat Šabanović eksplozivom razneo spomenik nobelovcu Andriću u Višegradu. Teško da je Murat i čitao Andrića, a pogotovo šta je Filipović pisao o „O bosanskom duhu u bosanskohercegovačkoj književnosti”, ali je očigledno i do njega stigla priča da je srpski nobelovac bio neprijatelj Bosne. Posle rata o tome je dodao i detalje da mu je eksploziv dao Omer Behmen, uz obećanje da će za nagradu dobiti dućan na Baščaršiji. No, pošto su se u miru počeli tražiti i papiri o vlasništvu, Murat se naljutio i odlučio da progovori. Ali niko se nije ni počešao da ga optuži.
Posle rušenja Andrićevog spomenika Murat se još tokom rata iz Višegrada preselio u Sarajevo u napušteni vojni stan u elitnom naselju Ciglane. U isto vreme, veliki poštovalac Andrićevog dela, Emir Kusturica, ostao je bez stana u Sarajevu, pa se kasnije našao u Višegradu da, uz pomoć Dodikove vlasti, u slavu Ive Andrića podigne čitav kameni grad.
Nacionalno-verski pluralizam i antagonizam u predratnoj „jedinstvenoj BiH” znao je biti podsticajan, takmičarski i kreativan. Ali samo dok ne pređe „tanku granicu između ljubavi i mržnje”, koju je mnogo ranije uočio Andrić slušajući u sarajevskim noćima zvonike sa Katedrale, Saborne crkve i Sahat-kule kako iste sate otkucavaju u različito vreme. Nešto kao uživanje u bujnoj vegetaciji koja raste iz pepelom oplođene zemlje podno ugašenih vulkana, ali uz stalnu opasnost da će užarena lava opet pokuljati i sve uništiti.
I ponavljalo se u „jedinstvenoj Bosni” da se „dobri Bošnjani”, sa kraćim ili dužim pauzama, uhvate za grkljane već toliko puta da je svakom pametnom dosta.
A ovako, u „nejedinstvenoj”, Muhamed je u muslimanskom Sarajevu dobio titulu „najpametnijeg u Bošnjaka”, a Kusturičin Andrićgrad je postao najposećenija destinacija u Srpskoj. I mirna Bosna! Uostalom, nisu Ivo, Muhamed i Emir proglasili „smrt multikulturalizma” nego su to onomad učinili Merkelova i Kameron. Nije valjda da su BiH izuzeli i da hoće da podgreju zamrznuti sukob.
Profesor univerziteta
