Izvor: Politika, 03.Sep.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuga na krovu sveta
Festivalski početak na crvenom tepihu ispred palate Grande uz štrajk zaposlenih u italijanskom ministarstvu kulture i ekipu Kormakurovog „Everesta”
Venecija, Lido – Gde da pronađeš bolje mesto za pobunu ispred očiju međunarodne javnosti negoli na venecijanskom Lidu. Svuda okolo grandioznog crvenog tepiha ispred palate Grande, tog centralnog festivalskog sedišta, zuje kamere iz celog sveta. Ako hoćeš publicitet, namesti se baš tu.
Znaju to vrlo dobro >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i zaposleni u italijanskom ministarstvu kulture i turizma iz oblasti Veneto, te su zato i organizovali štrajk ispred palate Grande tik pred ceremoniju svečanog otvaranja 72. Mostre. Protestovali su bučno. Nezadovoljni su važećim zakonom u oblasti kulture kojim se, prema njihovom mišljenju, „kontinuirano dozvoljava uticaj političkih klasa i birokratizovanog menadžmenta, a uništava bilo kakva mogućnost zaštite i razvoja kulturnog i umetničkog nasleđa u celoj zemlji”. Umesto visoko obrazovanih kulturnih poslenika, na vodeća mesta se postavljaju politički pioni i nadobudni menadžeri. Muzeji i pozorišta su u problemima. Zaposleni u sektoru kulture od novembra 2014. godine čekaju i na isplatu dodatnih sredstava za odobreno profesionalno usavršavanje i osvojena priznanja... I još mnogo toga se moglo čuti tokom protesta, a sve svoje zahteve nezadovoljni kulturni zaposlenici stavili su na zvanični papir uz zahtev da ih lično primi italijanski ministar za kulturu i turizam Dario Frančeskini.
Iz filma „Everest” Baltazara Kormakura
I dok su nezadovoljnici okupirali prostor oko crvenog tepiha, po njemu su već počeli da šetaju predstavnici ekipe filma „Everest”, kojem je pripala čast da započne 72. izdanje najstarijeg i jednog od najprestižnijih filmskih festivala na svetu. Najviše histerije među publikom izazvala je pojava glumca Džejka Džilenhala. Ni ostali iz ekipe nisu prošli loše. Dobro je prošao i sam film kod onih kojima ne smetaju specijalne naočare za gledanje trodimenzionalnog filma i kod svih onih koje je jedna od mnogih tragičnih priča sa pohoda osvajanja Mont Everesta dirnula i uzbudila.
Da li sam bila među takvima? Iskreno – i nisam baš. Prvo, ne vidim svrhu snimanja klasično narativnih dramskih filmova 3D tehnologijom. Ona se i nije pokazala toliko delotvornom niti sasvim opravdanom u slučaju „Everesta”. Drugo, ne spadam među one koji se dive ekstremnim sportovima niti sportistima kojima je osnovno pogonsko gorivo natprosečna količina adrenalina, veliki ego, ogroman avanturizam. Samim tim se ne divim ni ekstremnom alpinizmu, kakvim smatram penjanje na najviši planinski vrh na svetu. Jednostavno, ne vidim svrhu tolikog kockanja sa životom i tolikog „čačkanja” majke prirode, a Baltazar Kormakur sa „Everestom” nije mi pomogao da konačno progledam.
Ovaj talentovani islandski reditelj svoje najbolje filmove (a snimio ih je već 10) ponudio je u svojoj ranoj stvaralačkoj fazi, ali je kod njega dobro to što se sa „holivudskim transferom” nije sasvim iskvario. Drži se svojih standardnih žanrovskih parametara, pa i motiva – preživljavanje u neljudskim prirodnim uslovima. Posle dubina ledenog mora u minimalističkom filmu „Dubina”, Kormakur sada ide do krajnjih visina, do samog krova sveta – himalajskog vrha Everest, čije je osvajanje zapravo ogromna metafora za bilo koju vrstu „velike ambicije” u životu.
Ovako gledano, „Everest” ima mnogo vrlina, a mane se svode na nedovoljno razrađenu motivaciju likova, kojih u filmu ima mnogo. Kormakurov film je inspirisan istinitim događajima iz 1996. kada je u snažnoj snežnoj oluji tokom silaska sa osvojenog vrha stradalo čak osam veoma iskusnih i svetski poznatih penjača iz dva suparnička tima. Bilo je to doba takozvanog planinskog ludila i velike komercijalizacije Everesta. Sa alpinistima su išli i novinari i foto-reporteri, poput Džona Kraukera, sa čijom se knjigom opisa tragičnih događaja nisu svi preživeli složili. Dosta toga u filmu je i plod stvaralačke (i scenarističke) imaginacije sa dosta „šupljina”.
(Foto Rojters)
Uzbuđenja ne manjka, ta ovo je holivudski avanturistički triler koji se sasvim lepo gleda! U glavnim ulogama su Džejson Klark, Džoš Brolin, Džon Hoks. Džejk Džilenhal kao jedan od nastradalih planinara, na razočaranje svojih „fanova”, sveden je na sporednu ulogu. Prikazivačka prava ovog filma za Srbiju u posedu su kuće „Taramaunt” tako da će i beogradska publika za koji dan moći da ga vidi i spozna zašto Baltazar Kormakur kaže: „Pejzaži i vreme su deo mene i mog odrastanja na Islandu na kojem nas stalno aktivni vulkan podseća na moć majke prirode. Oduvek sam sanjao o Everestu, ali nisam nikada mislio da će on postati deo mog životnog putovanja.”
Doduše, Kormakur je samo deo filma snimio u pripremnom kampu u podnožju Everesta. Himalajske vrhove u filmu „glume” italijanski Alpi i dekori u rimskom studiju. I sada, kome to još nije jasno zašto je baš „Everest” otvorio 72. Veneciju?
