Izvor: Politika, 11.Feb.2011, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Troškovi, rizici, efikasnost
Subvencije nisu opravdane ukoliko se njima pokrivaju varijabilni ili tekući troškovi, recimo plate
Tri su, gotovo valjana, razloga da se neka proizvodnja privremeno subvencioniše. Jedan je kada je reč o ulaganju sa značajnim fiksnim troškovima. Drugi je kada postoji potreba da se podele rizici. Treći je kada je potrebno poboljšati efikasnost.
Uzmimo da je potrebno značajno ulaganje u infrastrukturu da bi se preduzetnicima isplatila ulaganja. Reč je o ulaganjima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa značajnim eksternim efektima, usled čega privatnici ne moraju da budu zainteresovani da ih preduzmu, jer ne mogu da ih naplate od svih onih koji imaju od njih korist. Gotovo svaki veći fiksni trošak ima neki eksterni efekat ili ima elemente javnog dobra. Usled toga, poreski obveznici trebalo bi da budu zainteresovani da preuzmu troškove tih ulaganja, bar delimično. To je isto kao određena subvencija preduzetnicima da ulože u osnivanje preduzeća, što je jedan od razloga da se štednja i ulaganja ne oporezuju.
Sa rizicima je stvar mnogo složenija. U načelu, to je verovatno osnovno pravilo, subvencije nisu opravdane ukoliko se njima pokrivaju varijabilni ili tekući troškovi, recimo, troškovi rada, plate dakle. Ukoliko preduzetnik ne može iz prodaje da pokrije tekuće ili varijabilne troškove, ta aktivnost nema privredno opravdanje. No, gubici mogu da budu privremeni, recimo zato što je privreda u krizi ili iz nekih drugih razloga koji nisu pod kontrolom preduzetnika ili ih čak nije bilo moguće predvideti. Poreski obveznik, jer je on taj koji subvencioniše, mogao bi da bude zainteresovan, kao što je bio slučaj u Nemačkoj, da privremeno preuzme neke od tih izuzetnih troškova kako bi preduzetnik izbegao bankrotstvo ili likvidaciju. Jedan razlog jeste isti kao i opravdanje za javna ulaganja u obrazovanje. Ukoliko bi preduzetnik morao da otpušta radnike, to bi moglo da bude isto kao i dezinvestiranje u obrazovanje, jer nezaposlenost deluje rđavo na kvalifikacije. Privremeno subvencionisanje plata zaposlenih moglo bi se smatrati kao mera aktivne politike zapošljavanja. Ukoliko se očekuje da će se preduzeće oporaviti sa oporavkom privrede, a zaduživanje nije moguće usled finansijske krize, delimično pokrivanje plata radnika je isto kao ulaganje u njihov ljudski kapital. Naravno, ako nije reč o privremenim gubicima, bolje je da zaposleni ili promene poslodavca ili da se prekvalifikuju.
Može da se kaže da je subvencionisanje plata u slučaju novih ulaganja isto kao i već navedeno preuzimanje troškova plata već postojećeg preduzeća, ali to ne bi bilo tačno. U slučaju novih ulaganja, preduzetnik bi trebalo da valjano sračuna očekivanu dobit. Rizik koji je bio neočekivan za već postojećeg preduzetnika nije nepoznat nekome ko tek namerava da investira. Tako da subvencionisanje plata nema opravdanje, jer važi pravilo da nema smisla ulagati ukoliko se iz ostvarenih prihoda ne mogu pokriti tekući troškovi. Drukčije stoji stvar sa preduzetnicima kojima cena rada odgovara, ali ne mogu da nađu ljude odgovarajućih kvalifikacija. U tom slučaju, reč je o ulaganju u ljudski kapital koje poreski obveznik može da delimično preuzme, a može i da subvencioniše preduzetnika koji je spreman da obuči ljude koje namerava da zaposli. To je, opet, u stvari pokrivanje fiksnog troška, mada se obavlja preko subvencionisanja plata.
Konačno, subvencije se mogu koristiti kako bi se poboljšala efikasnost alokacije resursa. Uzmimo za primer subvencije za regionalni razvoj (primer su kohezioni fondovi EU). Pošto mogu da postoje prednosti aglomeracije, recimo prednost glavnog ili velikoggrada, može biti potrebno da se subvencionišu ulaganja u zabačena područja kako bi se obezbedio ravnomeran razvoj. Opet, verovatno je najbolje ulagati u infrastrukturu i obrazovanje, dok je verovatno najgore subvencionisati plate budući da osnovni razlog za zaostajanje nisu niske plate, već udaljenost od tržišta ili ograničenost poslovnih i drugih mogućnosti.
Subvencije koje se sada koriste u Srbiji uglavnom ne spadaju ni u jednu od ove tri kategorije. Ideja je upravo suprotna od osnovnog načela: očekuje se da će preduzetnici uložiti zato što će im biti pokriven jedan deo tekućih troškova, plate, pa će, jednom kada su već uložili novac u fiksni trošak, preduzeće dakle imati interes, uloženi novac, da ne selisvoje poslove. To je gotovo potpuno suprotno uobičajenoj poslovnoj logici. Ukoliko se u nedostatku subvencija ne mogu pokriti troškovi plata, uloženi novac je izgubljen, osim ukoliko se ne obezbedi produženje subvencija. To je uglavnom razlog što privremene subvencije postaju trajne. Zaove poslednje, međutim, nema ekonomsko opravdanje, bar sa stanovišta interesa poreskih obveznika.
*Ekonomista
Vladimir Gligorov
objavljeno: 12.02.2011
