Izvor: Politika, 13.Feb.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trilogija o privrednom rastu: radna snaga
Radnu snagu jedne zemlje ne čine samo trenutno zaposleni. Dok se to ne shvati, ne treba očekivati da se privredni rast Srbije zasniva na povećanju angažovanja radne snage
U prethodna moja dva teksta objavljena u rubrici „Pogledi”(19. decembra i 16. januara), zaključili smo da su prilično male mogućnosti da se naš privredni rast zasniva na uvećanju produktivnosti ili akumulaciji kapitala, preostaje nam poslednja šansa: radna snaga. Upravo tako, povećanje angažovanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << radne snage kao proizvodnog faktora dovodi do rasta proizvodnje, što znači do privrednog rasta. Kako stvari stoje u Srbiji na tom planu?
Dekompozicija izvora privrednog rasta zemalja jugoistočne Evrope u prvoj deceniji ovog veka pokazala je da je doprinos radne snage bio –18 odsto. Upravo tako, negativan doprinos – zbirni doprinos rasta produktivnosti i akumulacije kapitala morao je da bude preko 100 odsto. To znači da su zemlje našeg regiona beležile rast proizvodnje i pad zaposlenosti. Odlično, neko će reći, rasla je produktivnost. Tačno, zbog toga je doprinos produktivnosti rastu bio veliki, ali ključno pitanje je zbog čega je zaposlenost pala u doba privrednog rasta. Prvi razlog je postojanje nasleđenog viška zaposlenosti u mnogim preduzećima. Privatizacija i restrukturiranje dovode do otpuštanja. Privatni vlasnik, poslodavac, u svom preduzeću želi onoliko zaposlenih koliko mu omogućava da maksimizuje profit i – niti jednog više. Netačno je da privatni poslodavac želi da otpušta radnike – on radnike otpušta, odnosno zapošljava sve dok ne dođe do onog obima zaposlenosti pri kome maksimizuje profit. Zbog toga privatizacija dovodi do otpuštanja viška radnika i smanjenja zaposlenosti. Do toga dovodi i svako drugo restrukturiranje preduzeća. Problem je u tome što se u Srbiji restrukturiraju samo privatizovana preduzeća – nisam primetio restrukturiranje državnih. To što se u nekima od njih smanjio broj zaposlenih posledica je propadanja, a ne restrukturiranja.
Drugi razlog za pad zaposlenosti u Srbiji leži u tome što je rast zaposlenosti u privatnom sektoru bio nedovoljan – broj novootvorenih radnih mesta u privatnom sektoru nije bio dovoljan da kompenzuje gubitak radnih mesta u privatizovanim ili propalim preduzećima. Zbog čega je to tako? Jedan od osnovnih razloga leži u karakteru domaćeg tržišta radne snage. Radi se o tome da to tržište nije dovoljno fleksibilno, pre svega u pogledu zapošljavanja i otpuštanja. A poslodavac, kada nekoga ne može da otpusti ukoliko dođe do pada tražnje, pa time i proizvodnje, neće ga ni primiti, ili će ga zaposliti na crno – otuda i mala zaposlenost u privatnom sektoru.
Zbog čega domaće tržište radne snage nije fleksibilno? Zbog važećih zakonskih odredaba: prilikom otpuštanja poslodavac mora da plati otpremninu za sve godine radnog staža otpuštenog, nezavisno od toga koliko je radnik radio kod njega, mogućnosti za rad na određeno vreme veoma su ograničene, male su mogućnosti fleksibilnog zapošljavanja (rad na daljinu ili rad u paru, na primer) i, konačno, male su mogućnosti kažnjavanja zaposlenog koji je prekršio radnu disciplinu. Na sve to dolaze i odredbe o takozvanom proširenom delovanju kolektivnog ugovora, tako da poslodavac mora da ispunjava one obaveze koje nije (ugovorom) dobrovoljno preuzeo. Navodno, sva navedena rešenja su deo paketa zaštite zaposlenih.
Jedini problem leži u tome što niko ne vodi računa o nezaposlenima. Doduše, svim političarima su puna usta priče o tome da je nezaposlenost, pogotovo nezaposlenost mladih, najveći problem u društvu, ali kada se započne rasprava o promenama radnog zakonodavstva kojima će se omogućiti povećanje fleksibilnosti tržišta radne snage, onda se odmah stave na stranu sindikata, koji do poslednjeg nezaposlenog brane prava zaposlenih.
Da razjasnimo – poslodavci su kapitalisti. Mogu biti ružni, prljavi i zli (dodati po potrebi ili nepotrebno precrtati), ali jedino oni zapošljavaju ljude – zato se i zovu poslodavci. A što lakše mogu da ih otpuste, što lakše mogu da dođu do međusobno zadovoljavajućeg radnog odnosa, lakše će i više će ih zaposliti. Zbog toga je na svima koji agituju za prava zaposlenih da bar pomisle koliko će se time uvećati broj nezaposlenih.
A većinu nezaposlenih u Srbiji čine mladi, oni koji nikada nisu radili. Oni će relativno lako otići iz zemlje. Još samo da dobijemo datum kojim će se odrediti datum kada će, ukoliko se ne odluči suprotno, početi pregovori. I onda ostajemo bez tog dragocenog resursa. Mladih, ne datuma.
Radnu snagu jedne zemlje ne čine samo trenutno zaposleni. Dok se to ne shvati, ne treba očekivati da se privredni rast Srbije zasniva na povećanju angažovanja radne snage. Kako stvari stoje, izgleda da privredni rast Srbije teško da može da se zasniva na bilo na čemu. Kraj trilogije!
Predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 13.02.2013.
