Izvor: Politika, 19.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trilogija o privrednom rastu: produktivnost
Privatizacijom preduzeća u restrukturiranju Srbija može sebi da obezbedi još malo privrednog rasta zasnovanog na povećanju produktivnosti. Da li u postoji politička volja za to? Ne bih rekao
Malo je pojmova poput privrednog rasta: tako se često pominje u javnosti, a toliko ga slabo razumeju oni koji ga pominju. Pa da učinim nešto na tom planu! Počinjem sa osnovnim izvorima privrednog rasta. Do privrednog rasta, koji nije ništa drugo nego uvećanje bruto domaćeg proizvoda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dolazi usled rasta angažovanih proizvodnih faktora (kapitala i radne snage) i usled rasta produktivnosti, to jest uspešnosti kojom se angažovani proizvodni faktori pretvaraju u proizvode – dobra i usluge.
Da se zadržimo malo na produktivnosti proizvodnih faktora. Ona raste iz dva razloga. Prvi je tehnološki progres, a drugi je rast efikasnosti – iako se tehnologija ne menja, prilagođavanjem, boljom organizacijom, gašenjem neuspešnih i premeštanjem proizvodnih faktora u uspešne poslovne poduhvate raste efikasnost njihovog korišćenja, pa dolazi do uvećanja obima proizvodnje, a time i do privrednog rasta. Privatizacija po pravilu vodi ka uvećanju efikasnosti: isti ili veći obim proizvodnje postiže se uz manje angažovanog kapitala i, naročito, radne snage – time se samo pokazuje kolika je bila lažna zaposlenost pre privatizacije. Sve privatizacije u zemljama u tranziciji, kao i u Srbiji, osim onih kojima se bavi javno tužilaštvo, dale su upravo taj rezultat.
Na empirijskom planu, doprinos različitih izvora privrednom rastu razlikuje se od slučaja do slučaja. Rezultati empirijskih istraživanja su pouzdani i sa velikom preciznošću se može oceniti na osnovu čega se odvijao privredni rast u nekoj zemlji u određenom periodu. Empirijska istraživanja privrednog rasta zemalja u tranziciji pokazuju da je u prvoj fazi tranzicije (prvih deset godina) najveći doprinos privrednom rastu tih zemalja (onom koji je sledio tranzicionu recesiju) dao rast produktivnosti. Taj nalaz je sasvim očekivan: u toj fazi tranzicije eliminišu se neefikasni socijalistički giganti i resursi angažovani u tim projektima angažuju se u drugim, daleko efikasnijim poslovnim poduhvatima. Ne svi. Deo fizičkog kapitala je neupotrebljiv (može da se proda kao staro gvožđe), deo radne snage ne može da nađe novo zaposlenje. U slučaju zemalja centralne Evrope povećanje produktivnosti u tom periodu doprinelo je privrednom rastu sa više od 70 odsto. Iako se deo ovog povećanja može pripisati tehnološkom progresu, najveći deo je zapravo posledica restrukturiranja tih privreda. Za takvo restrukturiranje je od ključnog značaja mogućnost lakog odlaska u stečaj, to jest završetak neuspešnih poslovnih poduhvata i oslobađanje resursa koje su oni angažovali.
Ista stvar se ponovila u zemljama na jugoistoku Evrope. Iako su one kasnile u tranziciji, pa je i restrukturiranje njihovih privreda započelo sa zakašnjenjem, upravo je ono dalo najveći doprinos privrednom rastu ovih zemalja tokom dobrog dela prve decenije 21. veka – čak 87 odsto. Ovakvo rešenje ima veliku prednost. Nisu potrebne (znatne) investicije u fizički kapital. Problem je, međutim, u tome, što je ovakvo povećanje efikasnosti jednokratno – onog trenutka kada se uklone sve neefikasnosti, one više ne mogu da se uklanjaju. Što bolje, to gore po ovaj izvor privrednog rasta.
Da li u Srbiji još uvek postoji prostor za rast putem uvećane efikasnosti postojećih resursa? Da, po svemu sudeći. Više od 280.000 ljudi zaposleno je u preduzećima u restrukturiranju (samo nominalno, ona se uopšte ne restrukturiraju) i ostalim preduzećima u državnom vlasništvu, poput javnih preduzeća. Njihova privatizacija bi omogućila povećanje efikasnosti, odnosno produktivnosti angažovanih proizvodnih faktora. Otuda Srbija, privatizacijom ovih preduzeća, može sebi da obezbedi još malo privrednog rasta zasnovanog na povećanju produktivnosti.
Da li u Srbiji postoji politička volja za to? Ne bih rekao. Donošenjem zakona o javnim preduzećima država je jasno stavila do znanja da ih neće privatizovati, već da će se, po rečima ministra Dinkića, „povući iz njihovog upravljanja”, dakle ne iz vlasništva i upravljačkih prava. Vođa opozicije, što Dragan Đilas jeste, hteo on to ili ne, jasno stavlja do znanja da će „država ubuduće morati da ima važniju ulogu uključujući preduzeća kako bi ljudi dobili posao”. Zanimljiv stav jednog uspešnog privatnog biznismena, čiji poslovni poduhvati, osim što donose profit, zapošljavaju ljude. No, nezavisno od toga, izgleda da nema nikakvog pomaka na planu državnih preduzeća.
Dakle, ništa od rasta efikasnosti – tu priliku, koju su iskoristile sve uspešne zemlje u tranziciji, mi još jednom propuštamo. Onda je potrebna akumulacija kapitala (ne ona prvobitna). O tome u sledećem nastavku.
Boris Begović
predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU
objavljeno: 19.12.2012.
