Izvor: Politika, 16.Jan.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trilogija o privrednom rastu: kapital
Stopa bruto domaće privatne štednje u Srbiji (najpreciznija mera domaće štednje) izuzetno je niska. U poslednjih desetak godina nikada nije prešla osam odsto
Jedan od izvora privrednog rasta je akumulacija kapitala. Što je veća količina angažovanog kapitala u jednoj privredi, što je više kapitala akumulirano, veći je bruto domaći proizvod. Dakle, rast količine akumuliranog i angažovanog kapitala dovodi do privrednog rasta.
Veoma bitna odlika kapitala jeste >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je on u potpunosti veštački proizvodni faktor. Nekad davno, na početku istorije ljudskog roda, kapital uopšte nije postojao, već su postojali samo prirodni resursi i radna snaga. Kapital je nastao – ni iz čega. Pa kako to onda nastaje i kako se akumulira?
Odgovor je jednostavan: štednjom. Pri tom, štednja nije ono što nam loši prevodioci nude kao politiku koju Nemačka nameće ostatku Evrope – to je politika odricanja od dohotka. Štednja je odluka pojedinca da se odrekne dela potrošnje – deo dohotka ću potrošiti, a deo uštedeti. Taj ušteđeni deo dohotka se investira – tako nastaje kapital. Naravno, onaj koji štedi ne mora, čak u najvećem broju slučajeva i ne treba da bude investitor. Zbog toga je u savremenim privredama od izuzetne važnosti finansijsko posredovanje – posredovanje između onih koji imaju ušteđevinu i onih koji bi da je investiraju. Bez visoke stope štednje (dela dohotka koji se uštedi) i bez razvijenog i efikasnog finansijskog posredovanja nema privrednog rasta zasnovanog na akumulaciji kapitala.
Gde je tu Srbija? Stopa bruto domaće privatne štednje u Srbiji (najpreciznija mera domaće štednje) izuzetno je niska. U poslednjih desetak godina nikada nije prešla osam odsto i po tome je Srbija među zemljama sa najnižom stopom štednje u regionu. Zašto je to tako? Prvi i osnovni razlog leži u tome što domaćinstva imaju nizak dohodak. Ekonomska istraživanja su pokazala da sa rastom dohotka raste i sklonost ka štednji, što znači da se veći deo (uvećanog) dohotka štedi, umesto da se potroši. Sasvim očekivano – siromašna domaćinstva moraju skoro ceo svoj dohodak da upotrebe za zadovoljenje osnovnih potreba. Ovaj nalaz ne daje razlog za optimizam: dohodak u neko dogledno vreme u Srbiji se neće nešto spektakularno uvećati, tako da se neće aktivirati ovaj mehanizam uvećanja štednje. A odluku o štednji donose pojedinci – ne može stopa štednje da se uveća uredbom nadležnog ministarstva.
Drugi razlog niske štednje su relativno male mogućnosti njenog plasmana. Osim oročenih depozita kod banaka (doduše, uz kamatne stope daleko iznad zapadnoevropskih), ostale mogućnosti plasmana štednje su prilično male: životno osiguranje koristi jako mali broj domaćinstava, fundirano (dobrovoljno) penziono osiguranje još manji, investicioni fondovi predstavljaju retke zverke sa niskom kapitalizacijom, a domaće tržište kapitala (berza) toliko je plitko da, jednostavno, nije atraktivno. Dakle, svi oni koji bi svoju štednju da plasiraju u različite kombinacije prinosa i rizika (na primer, visoki prinosi – visoki rizik), jednostavno odustaju od štednje. Da li treba očekivati velike promene na planu razvoja finansijskog sektora, naročito njegovog nebankarskog dela? I to u zemlji u kojoj se taj sektor često doživljava kao neprijateljski. Da citiram premijera Dačića: „Finansijski sektor je najveći neprijatelj našeg naroda, zato što ima za cilj da što više opljačka ovaj narod...” Baš lepi preduslovi za razvoj finansijskog sektora u Srbiji, koji nije bitan samo zato da se podigne nivo štednje nego i kako bi se uspostavilo efikasno finansijsko posredovanje, što znači da se prikupljena štednja usmeri na finansiranje ekonomski efikasnih poslovnih poduhvata.
Zbog svega navedenog ne treba očekivati da će se stopa štednje u Srbiji u dogledno vreme uvećati. Pa šta nam preostaje? Jedino uvoz štednje iz onih zemalja koje je imaju. Jedna mogućnost za takav uvoz je novo zaduživanje, što bi stopu spoljne zaduženosti, koja je već opasno visoka, još više povećalo. Druga mogućnost su strane direktne investicije. Za njih je potrebno mnogo stvari, a najvažnija je dobro poslovno okruženje. To su oni trivijalni detalji: pravosuđe, gradsko zemljište, registracija nekretnina, plaćanje poreza... A šta se tu dešava? Veoma interesantne novine. Na primer, Verica Kalanović najavljuje novu giljotinu propisa. A ko je bio zadužen za prethodnu? Nećete verovati – upravo Verica Kalanović i njeni ujedinjeni regionalni partijski drugovi, sa šefom Mlađanom Dinkićem na čelu. Toliko su ih dobro giljotinirali da je potrebna nova seča! Izgleda da nam ni tu ništa ne preostaje. Zaboravite kapital!
Što znači da treba da se okrenemo trećem izvoru privrednog rasta: radnoj snazi. O tome u sledećem nastavku.
predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU
Boris Begović
objavljeno: 16.01.2013.
