Izvor: Blic, 30.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Triler za dve lepe žene i šušumigu
Triler za dve lepe žene i šušumigu
Predstava 'Tajna plave ptice' (produkcija Pozorište Favi) koja će biti igrana u Teatru Slavija, biće završerna krajem septembra. Reč je o projektu u kome pored tandema hit mejkera, Stevan Koprivica - pisac, Milan Karadžić - reditelj, kao 'vršioci radova' učestvuju, glumci Tanja Bošković, Ivan Jevtović i Boba Latinović. O tome o čemu je reč u najnovijem komadu Stevana Koprivice, Tanja Bošković za 'Blic' kaže: ono što je lako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za pamćenje pored radnog naslova Koprivičinog teksta, 'Tajna plave ptice' jeste njegov podnaslov, koji glasi 'melodramski triler za dve lepe žene i jednu šušumigu.' Ovaj melodramski komad ima veze sa onim što je danas u Beogradu moguće. Koga vi igrate?
- Igram ženu u godinama Tanje Bošković, a sam komad je zapravo priča o neostvarenoj ljubavi. I to i jeste ono što je divno. Komad jeste triler, ali po mom sudu njegova centralna tema jeste ljubav viđena i kroz prizmu surovog podatka da u ovom veku, ni u budućem, gotovo da nema kontakta među ljudima. Da zapravo svi ljudi imaju taj problem i da se ova silna nesreća, ratovi, velike kataklizme koji su snašle ne samo ovu zemlju nego čitav svet, ne bi ni desili da je bilo ljubavi. Kakva je to priča?
- Sama priča je vrlo jednostavna: jedna gospođa srednjih godina, dakle ta koju igram, prodaje svoju kuću. Njoj se u jednom trenutku učinilo da treba u životu nešto promeniti. Reč je o veoma jednostavnoj situaciji u koju onda možete kao umetnik da sipate razne stvari, razne događaje, čije istraživanje će vas na kraju dovesti do toga da shvatite da ta pojedinačnost, ta jeziva samoća, ničim ne može da se popuni sem čovekom. Sem ljubavlju.U kojoj meri je, kada je reč o nedostatku ljubavi, moguće govoriti o ličnom planu, neostvarenim ambicijama, neuspesima u životu izazavnih tim nedostatkom?
- Mislim da je bez ljubavi nemoguće živeti i da su naši životi često besmisleni, jer nje nema. Ljubav je i osnova, i nadgradnja, i smisao, sve. I sve zavisi od toga. Sva sila pozitivnih nauka nas ubeđuje da je sve merljivo - temperature, razdaljine, čak i naše predstave o svetu. A jedina oblast gde se ne može imati ni prvid pozitvnih istine jeste ljubav i zato nema nikakve mere niti bilo čega u vezi sa njom. Postoji samo duhovnost, postoji samo još religija koja je ostala kao jedini prostor gde se još suštinski bavite sobom. U kojoj meri koristite lična iskustva u koncipiranju jednog ovakvog lika?
- Moj lični razlog zbog kojeg sam i prihvatila ulogu jeste što u tom liku postoji nešto što sam ja, što je moj lični život, moj pogled na svet i što je neko polazište za ono što radim. To je način da jedno umetničko delo - tekst, pretvorimo u drugo - predstvu, u koju ja ulažem svoj život, svoja iskustva, svoju muku, svoje viđenje, strahove. Sa ovim iskustvom smem da dopustim sebi, veoma nekažnjeno, iskrenost. Smem da opipavam to osetljivo biće koje jesam ja, sasvim mirno, bez suvišnih strahova. S duge strane, iskrena sam prema sebi i mogu da kažem - taj problem još uvek ne mogu da diram. Ovaj put sam se usudila da bez mnogo straha uđem u to. Spremate novu predstavu u produkciji privatnog pozorišta koja će biti igrana u drugom, takođe privatnom, da li je to pravac kojim se usmerava teatar?
- Meni se čini da su pozorišta postala prosto preglomazne ustanove u produkcijskom smislu, i da se tu nešto mora menjati. Ali, to nikako ne znači da ih treba zatvoriti. Moj strah ide upravo u tom pravcu - bojim se da će se ova zemlja lako lišiti kulturnih ustanova. Zato što im se čini da je to skupo, glomazno i da kultura teba da ide na tržište. Ja smatram upravo obrnuto: kultura ne treba da ide na tržište, nikada. Kultura nije na prodaju i ne može se puštati niz vodu. Kultura je najosetljivija i najvažija stvar jednog naroda, ona nije u oblasti pozitivnog znanja i ne podleže regularnim kriterijumima. Umetnost je nešto što je najbliže bogu i zato je to oblast koje se čovečanstvo uopšte ne sme lišavati. Igrate u komadu 'Vidimo se u Den Hagu', koji je postao i naša realnost. Kako publika prihvata tu predstavu nakon svega što znamo da je bilo?
- Radoslav Lale Pavlović je pisac kome su se svi komadi obistinili dok se u poslednje vreme dešava to da se u nekoliko meseci prosto odviju pred našim očima. Kao da denunciraju život. Zapanjujuća je istinitost svakog detalja u toj predstavi, koju smo recimo, sinoć idigrali u Novom Sadu pred pet stotina ljudi. Kad pogledate, to je farsa, i svi ti događaji su mogli da budu napisani mnogo neverovatnije, jer žanr to pokriva. Ali ta farsa u Srbiji jeste realizam. I vi ne znate da li da se smejete ili da se ubijete od muke. Nekoliko puta ste pominjali religiju, i pitanja u vezi sa tim; da li je tačan utisak da je u Srbiji bog 'sišao' među glumce i kako komentarišete tu promenu ako znamo da su glumce nakad spaljivali zbog bezbožništva?
- Što se 'povratka' boga među glumce tiče, ja samo kažem - neka bude milost božija. A što se tiče drugog dela pitanja, moguće je da će u dvadeset prvom veku umetnici postati ono što su u devetnaestom bili filozofi. Znači samo se još umetnici, unutar sebe, pitaju o smislu, i bave se njime. Samo se još oni bave razlogom postojanja i sebe i sveta. I više niko.
Željko Jovanović
