Izvor: Politika, 22.Sep.2015, 14:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trijumf praznine i ludilo ratovanja
Predstave „Murmel, Murmel”, Folksbine am Roza-Luksemburg plac, Berlin, Nemačka i „Ilijada”, Slovensko narodno gledališče, Drama Ljubljana, Mestno gledališče ljubljansko i Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenija, 49. Bitef
Predstava„Murmel, Murmel”koja je otvorila 49. Bitef na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu,rediteljsko je delo Herberta Friča,nastalo prema tekstu švajcarsko-nemačkog avangardnog pisca Ditera Rota koje čini 178 strana ispisanih jednom ponavljajućom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reči „murmel”. Na elegantno utvrđenoj sceni, presvučenoj crvenim tepihom, omeđenoj klizajućm kulisama, desetak izvođača, različitih godišta, pola i fizičkog izgleda izgovaraju ovu reč do u beskonačno. Njihova osamdesetominutna igra je farsična fizička komedija za koju se može reći da pripada tradiciji avangarde, apsurda, nadrealizma. Predstava je bliska i formi novog cirkusa, akteri su nalik klovnovima, oni se prevrću, skaču po strunjačama, izvijaju, prave špage, vrte se, bekelje, viču, šapuću, krešte reč „murmel”. To nezaustavljivo murmelovanje se često pretvara i u pevanje, horsko ili solističko, jednolično ili melodično, teatralno ili uživljavajuće, ponekada praćeno i muzikom koja se uživo izvodi. Tokom predstave se dinamično menjaju boje svetla, ali i pozorišni žanrovi, scena je prostor stvaranja plesnog, muzičkog teatra, pa i pozorišta senki.
Nije sporno da je ponavljanje reči „murmel” na Fričovoj sceni maštovito izliveno, nije sporno ni to da su izvođači veoma vešti, ali je po našem mišljenju vrlo sporan osnovni smisao postojanja predstave. Ona suštinski označava trijumf praznine, neproblematizovanu pobedu forme nad idejom, odraz nihilizma, izraz bazičnog uverenja da ne postoji ništa. „Murmel, murmel” doživljavamo kao kapitulaciju drame, pa i pozorišta uopšte, što, po nama, nije umetnički vredan pristup umetnosti i svetu uopšte.
Predstava„Ilijada”, nastala prema Homerovom epu, u rediteljskom tumačenju Jerneja Lorencija, sa druge strane, raskošno otkriva mogućnosti dramskog tumačenja epike, scenskog podizanja naracije na visoki poetsko-dramski nivo. Junački spev koji raspliće događaje u trojanskom ratu, slika sveta ljudi i bogova, pripoveda o herojstvu i stradanju. Lorenci je na scenu postavio u svom prepoznatljivom stilu bogate, začudne poetičnosti, spoja brutalnosti i suptilnosti, uplitanja fizičke sirovosti i bestežinske osećajnosti.
Dvanaest glumaca iznose pripovesti iz trojanskog rata u markantnoj narativno-dramsko-muzičkoj formi koja na pozornicu istresa univerzalne teme smrti i osvete, bola i požude, opravdanosti ratovanja. Prvi deo koji donosi upoznavanje sa grčkim i trojanskim učesnicima rata, laganiji je uvod i priprema za eksplozivnost drugog dela, eruptivno otelotovorenje divljaštva ratovanja, ludila krvoprolića. Scena tu postaje rasporena utroba, polje jeza prikazanih do bukvalnosti, užasavajuće opipljivih kada akteri na scenu izbace i životinjski leš, telo odrane kože.
Muzika se uživo stvara, spoj je solističkog i horskog pevanja, jednoličnih, tupih udarca u mikrofone, tonova proizvedenih na harfi (kompozitor Branko Rožman). Ona je ravnopravan partner epsko-dramskoj igri, važno sredstvo u građenju tenzije. U drugom delu, sa porastom razuzdanosti i sve potpunijim gubitkom kontrole na bojištu, muzika i sinhroni ples aktera postaju neobuzdaniji, užareniji, senzualni su odraz gubljenja razuma.
Homerovo predstavljanje ratnih stradanja, Lorenci čita u balkanskom kontekstu, naročito upadljivo u drugom delu, kada izvođači uz gusle poje o prosutoj krvi, obučeni u narodne nošnje, jasno aludirajući na tradicionalno balkansko slavljenje smrti i junaštva. U lorencijevskom stilizovanom obličju, to značenje ima jasne kritičke dimenzije, zato što su elementi kiča i bukvalnosti obloženi (auto)ironijom.
Finale ove „Ilijade” ostaće upamćeno kao trijumf umetnosti, provala suptilne scenske osećajnosti. Kada nakon opšteg razaranja pristigne novi dan, smiraj posle krvoprolića i vreme za sumiranje učinjenog, jedna od glumica suptilno, serafimski, na engleskom jeziku hipnotički ponavlja stihove „We are going to die, today or tomorrow, life is what we borrow”, imenujući zatim ponaosob glumce, ali i nas gledaoce, ne ostavljajući nas u tami pasivnosti. Ovaj katarzičan završetak na estetski izazovan način podseća na prolaznost života i iluzornost besmrtnosti i moći. Strane su izravnjane, i ubice i ubijeni su jednake žrtve rata, pobednika nema, svi smo samo prolaznici u ovom trošnom, kvarljivom svetu.
