Izvor: Politika, 15.Okt.2012, 16:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri zablude i jedna istina o autonomiji Vojvodine
Od donošenja odluke Ustavnog suda o nadležnostima AP Vojvodine prisutno je nekoliko zabluda.
Prva zabluda: politički karakter odluke. Ustavni sud doneo je odluku da bi ispunio očekivanja novih vlasti. Ne znamo da li je Ustavni sud „ispunio očekivanja” vlasti, ali jeste najuglednijeg dela ustavnopravne nauke, koja je zauzela negativan stav o Zakonu i Statutu AP Vojvodine (na Pravnom fakultetu BU, decembra 2008, na naučnom skupu o Predlogu statuta, zaključeno je da predlog sadrži >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neustavnosti koje pokrajini daju obeležja državnosti). Ovi akti nisu doneti da bi se „operacionalizovale” odredbe Ustava o pokrajinskoj autonomiji, već da bi se zaokružio Ustav u materijalnom smislu AP Vojvodine. Njihovim tvorcima okviri Ustava bili su uski (oba pravna akta sadrže odredbe koje spadaju u ustavnu materiju, poput onih o definiciji i teritoriji autonomne pokrajine, glavnom gradu, to jest glavnom administrativnom centru AP Vojvodine, Vojvođanskoj akademiji nauka). Stoga je odluka Ustavnog suda opravdana. Stvoreni su pravni uslovi za donošenje novog zakona i statuta u skladu sa Ustavom.
Druga zabluda: različit kvalitet autonomije dveju autonomnih pokrajina. Ustav proklamuje da će se suštinska autonomija AP Kosovo i Metohija urediti „posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava”. Da li to podrazumeva da je autonomija Vojvodine „nesuštinska” i „nižeg ranga”? Zar Vojvodina nije dovoljno posebna da zasluži status „suštinske” autonomije? Zar ne bi bilo politički celishodno (premda očigledno neustavno) doneti ustavni zakon o nadležnostima Vojvodine? Odgovor je odričan. Suštinska autonomija je politički pojam. Ustavnopravna nauka i uporedno ustavno pravo ga ne poznaju. Ovom pojmu ne bi ni bilo mesta u Ustavu da je položaj Kosova i Metohije pitanje isključivo unutrašnje politike Republike Srbije. Da bi i pitanje autonomije Vojvodine dobilo „internacionalni karakter”, određene političke snage u pokrajini, zahtevaju zaštitu prava „građana Vojvodine”, ugroženih odlukom Ustavnog suda.
Treća zabluda: Ustav je „antivojvođanski”, ne samo zbog „siromašne” autonomije, već i zbog sumnjivog legitimacijskog osnova najvišeg pravnog akta. Ustav je 2006. potvrđen tesnom većinom na republičkom referendumu, ali nije dobio većinu od ukupnog broja birača na teritoriji Vojvodine. Ako je postignuta Ustavom od 1990. zahtevana većina na teritoriji republike, procesno-pravni legitimitet novog Ustava ne može se osporavati zato što većina birača na delu teritorije nije glasala za ovaj akt. Na ustavotvornom referendumu izjašnjavaju se građani Srbije, a ne građani teritorijalnih jedinica. Ustavi od 1990. i 2006. ne poznaju kategoriju građana Vojvodine (tu kategoriju uveo je Statut od 2009).
Ako se „građanima Vojvodine” priznaju posebna politička prava, koja građani u centralnoj Srbiji nemaju, zar se, umesto o „antivojvođanskom” ustavu, ne može govoriti o „antisrpskom” Ustavu? I jedno i drugo je pogrešno. Nisu to pojmovi koje treba upotrebljavati da bi se izgradili dobri odnosi između centralne (republičke) i pokrajinske vlasti. Oni doprinose zaoštravanju stvari, umesto iznalaženju kompromisa, a teritorijalna autonomija treba da bude kompromisni oblik teritorijalne organizacije („U državama s takvim oblikom državnog uređenja nijedan od njegova dva subjekta nije zadovoljan onim koliko je dobio… Ali, time se ne može poreći jedna istina – da je teritorijalna autonomija ... značajan ’ventil sigurnosti’, kroz koji se prigušuju napetosti i sukobi...”, Ratko Marković).
Zablude se lakše primaju od istina. Ako potraju, mogu se učiniti „istinitijim” od istina. Istinu im treba što pre suprotstaviti. Istina je da Ustav ima slabosti koje se odnose na teritorijalnu organizaciju republike. Trebalo bi teritorijalnu decentralizaciju razviti na drukčijim osnovama; razmisliti o uvođenju dvostepene ili višestepene lokalne samouprave, jačanju ustavnih garantija autonomnog statusa pokrajina, uvođenju zakonodavne vlasti (nikako sudske i ustavotvorne vlasti) autonomnih pokrajina, ali ne izvorne, već izvedene iz Ustava i republičkih zakona.
Ima prostora da se pokrajinska autonomija uredi kvalitetnije, bez elemenata državnosti. Treba napraviti ozbiljan plan ustavne reforme. Kad on bude izrađen, pristupiti promeni Ustava. Do tada, Ustav ovakve sadržine mora se poštovati, kako dolikuje ozbiljnoj ustavnoj državi.
Profesor Pravnog fakulteta BU
Vladan Petrov
objavljeno: 15.10.2012.
