Izvor: Blic, 04.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri puta seku, ni jednom ne mere
Tri puta seku, ni jednom ne mere
Mladi glumac Vuk Kostić (1979) već je skrenuo pažnju na sebe ulogama koje je odigrao. Reč je, pre svega, o glavnoj ulozi u filmu 'Apsolutnih sto' reditelja Srdana Golubovića, u kojem tumači lik osvešćenog sportiste koji postiže zavidne uspehe u streljaštvu, ali koji se ne miri sa ucenama i kriminalnom zloupotrebom svojih sportskih rezultata, te o (glavnoj) ulozi Milorada Vučića, partizana koji zdušno gradi komunizam u predstavi 'Velika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drama' Siniše Kovačevića, nedavno premijerno izvedenoj na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Govoreći o svom radu na predstavi, Kostić kaže da je reč o velikoj predstavi koja vremenski obrađuje čitavih pola veka i okuplja ekipu od trideset i više glumaca, kao i statiste.
'Trebalo je sve to okupiti i organizovati. Važno je bilo da čitava ta ekipa sagleda svoje mesto u komadu i vidi ono što radi'. Kako ste vi videli i sagledali to što ste radili?
- Naravno, tu je ključna uloga reditelja koji je u ovom slučaju i tekstopisac. Siniša je meni, i hvala mu, slikovito objasnio stvari. Vidite, obično se kaže tri puta meri, a jednom seci. Medutim, Vučići su takvi, Milorad i otac mu Zarije naročito, da tri puta seku a ne mere uopšte. Govoreći današnjim jezikom, nazvali ga slengom, žargonom ili drugačijim načinom gledanja na stvari, moj Milorad Vučić srlja kroz život. Ne razmišlja glavom nego ide iz nerva i iz impulsa. On veruje u to što radi iz petnih žila. Dakle, em veruje, em je komunista. A i da nije komunista, on je, prosto, takav čovek.
Kako vi, kao mlad čovek i mlad umetnik, gledate na to vreme komunizma, tvrdih ideologija, srljanja?
- Nemam neki poseban odnos prema tome i, po prirodi stvari, ne pamtim to vreme. Gradeći likove mi smo se dogovorili da to mora da se igra bez podsmevanja, bez persiflaže i bez izraženog ličnog odnosa prema tome. Radili smo predstavu po principu: mi verujemo i tačka. To je na sceni, ali koji je vaš lični, stvarnosni komentar tog vremena?
- Divna zamisao koja nam je uništila silne godine. Vidite, moj Milorad iskreno veruje u partizane, u komunizam, u 'novo društvo', u tu kolonizaciju koju predvodi od crnogorske zabiti do Vojvodine... I njemu je to sve raj na zemlji. A možda bi i bio da je stvarnost preslikala sliku iz Miloradove glave. E, sad, to što se sve urušilo... Ali stvarnost ipak nije preslikala sliku iz Miloradove glave...
- Moj Milorad je čist, čist pred sobom. On veruje. A nije greh verovati. Bar ja mislim da nije. Odavno je rečeno da je i put u pakao popločan dobrim namerama...
- Verovatno ste u pravu, ali ja sam i dalje pod utiskom te Miloradove nepokolebljive vere. U filmu sa savremenom tematikom'Apsolutnih sto' igrali ste lik talentovanog sportiste koji u jednom trenutku uzima pravdu u svoje ruke. Može li se povući paralela između Saše Gordića i Milorada Vučića?
- Saša Gordić je mlad čovek odrastao u novobeogradskim blokovima koji zapravo nema porodicu, odnosno ima samo burazera, i to narkomana. S druge strane, Milorad ima porodicu na kojoj je sve zasnovano. Patrijarhalnog je vaspitanja i zna se da se otac slušati mora. Možeš da misliš šta hoćeš, ali ako ti otac nešto kaže, onda je to tako. A Saša Gordić je čovek koji i tu svoju mladost na izvestan način zloupotrebljava. Opet, Milorad Vučić je sazrevao u ratu. Zar nije i Saša sazrevao u ratu, istina drugom i drugačijem, ali ratu?
- Mislim da se to, ipak, ne može porediti. Zašto?
- Pre svega zato što su ljudi iz priče Milorada Vučića čvrsto verovali u nešto, makar bilo i pogrešno, ali su verovali. A Saša i njegova ekipa gotovo nisu verovali ni u šta, čak ni u sebe same na pravi način, i zato su se izgubili. Sem toga, mislim da ovaj zadnji rat koji smo proživeli nije ništa u poređenju sa onim kad vojske idu i 'češljaju' po selima i kada se živelo po zbegovima. Mi smo ovde u Beogradu, tokom ovog zadnjeg rata, nekako bili zaštićeni, a i drugačije se ratovalo. U vreme Milorada Vučića ljudi su često gledali smrti u oči, a u ovo naše vreme sve je nekako delovalo virtuelno. Vratimo se liku Saše Gordića. Može li se njegovim buntom pravdati činjenica da je ubio?
- Saša nije mangup. U svakom slučaju, ne mislim da je dopušteno uzimati pravdu u svoje ruke i ubijati ljude. Pa nije ovo ni Divlji zapad ni vreme borbe sa Turcima. Njegov bunt sam po sebi jeste opravdan, jer on jako voli svog burazera. Mislite li da ljubav, u ovom slučaju bratska, ali ljubav kao takva opravdava modele ponašanja koji su inače neprihvatljivi?
- Tako nekako. Da li bi se vi lično priklonili nekom neprihvatljivom modelu ponašanja zbog ljubavi?
- Pa ne bih baš voleo da dođem u situaciju koja nudi takav izbor. No, ono što povezuje i mene, i Sašu, i Milorada jeste ljubav prema porodici, jer porodica je i neka baza za sve ostalo. Kad već pominjemo porodicu, igrali ste na sceni 'Slavija' premijeru predstave 'Damin gambit' u režiji Jovice Pavića istog dana kada vam je otac, koji je takode bio glumac, umro...
- Nema tu nikakve mistifikacije ili ono, kao ja sam glumac, profesionalac. Ja sam jednostavno znao da bi moj Pljaka voleo da to odigram. Ništa više i ništa manje od toga. Rekli ste da Saša nije mangup, a jeste li vi?
- Šta znam... Ma nisam! Ja sam svoj čovek. A to znači?
- To je to, a vi stavite znake navoda ako baš hoćete. Tatjana Nježić
