Izvor: Politika, 21.Maj.2012, 02:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri karte za Holivud
Ako postoji saglasnost o ključnim ciljevima Srbije, kroz međusobni dijalog mogli bismo definisati optimalna sredstva i put do ostvarenja tih ciljeva
Mala sila (small power) se definiše kao država koja ima veće mogućnosti uticaja na međunarodne odnose nego što bi se očekivalo s obzirom na njenu veličinu i broj stanovnika. Da li naša zemlja može zadobiti ovaj status u interesu svojih građana? Samo racionalna i proaktivna politika može Srbiju izdignuti sa evropske periferije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do ranga male sile. S obzirom na trusno područje na kome živimo i na složenost sveta u kome živimo nema puno prostora za greške, a one se najsigurnije izbegavaju uz pomoć angažovane, odgovorne javne debate o suštinskim dilemama. Šta je važno znati u vezi sa ovim strateškim promišljanjima i zašto ih nema u našoj javnosti?
U epohi svakojakih pregovora, integracija, pomirenja i „meke” moći, postalo je gotovo nepristojno podsećati na večnu važnost odnosa snaga u međunarodnim odnosima. U salonskim intelektualnim krugovima, maltene su prognane reči poput interesi, granice i sile, iako one nemaju uvek negativnu konotaciju i najčešće ne podrazumevaju sukob.
Čak i među saveznicima i prijateljima međusobni odnos snaga određuje i karakter odnosa: u prilici smo da vidimo kako jačanje Nemačke u odnosu na Francusku utiče na pregrupisavanje država unutar EU, a kako se objektivno jačanje Rumunije na Balkanu odražava i na odnose s najbližim prijateljem Srbijom, kroz otvaranje „vlaškog pitanja” i internacionalizaciju pitanja rumunske manjine. Opterećeni hipotekom 90-ih godina, kao da osećamo obavezu da svet gledamo kroz ružičaste naočare, a onda se iznova razočaramo kad vidimo da je u pravu bio britanski socijolog Antoni Gidens kada je, opisujući odnos jačeg prema slabijem, rekao da kada imate čekić svi problemi liče na eksere.
Moderni svet je, iako znatno složeniji, zapravo mnogo manje iracionalan i nepredvidiv nego što to izgleda na prvi pogled, tako da i dalje objektivni ciljevi i odnosi snaga regulišu odnose između država. Na primer, mnogi su bili u iskušenju da administraciju Džordža Buša Juniora okarakterišu kao „neokonzervativne fanatike”, a rat u Iraku kao nerazumnu avanturu, sve dok dublja analiza nije pokazala da je američka intervencija u Iraku uticala na četiri važne države islamskog sveta da iz straha odustanu, makar privremeno, od svoje antiameričke politike (Sudan, Libija, Sirija i Jemen). Mnogi ne mogu da veruju da su Amerikanci mogli podržavati talibane u Avganistanu, iste one koji su kasnije vršili terorističke akcije po SAD, međutim 80-ih godina prošlog veka ključni cilj SAD je bio kolaps SSSR-a, što se i desilo nepune tri godine nakon vojnog poraza Sovjeta u Kabulu. Emocije ili zavere nisu valjana objašnjenja međunarodnih događaja, tako da je uspeh uslovljen isključivo pravilnim izborom realnih ciljeva i optimalne taktike za njihovo ostarivanje. O tim ciljevima i taktici trebalo bi diskutovati, umesto što idealizujemo Zapad ili Istok, kao da će neko drugi magičnim štapićem rešavati naše probleme.
Ukoliko znamo da se ključni međunarodni igrači ponašaju racionalno i da svi akteri nastoje da kroz različite strategije i taktike ostvare svoje objektivne ciljeve, ne može da nas ne rastuži manjak ozbiljne javne debate u Srbiji o najvažnijim pitanjima za državu i društvo. Da li je ulazak u EU sredstvo ili cilj? Ako je samo sredstvo, koji su nam krajnji ciljevi i ambicije u ovoj deceniji? Da li bi pristupanje nekom vojnom savezu pozitivno ili negativno uticalo na realizaciju državnih ciljeva i kakva bi bila ekonomska računica ovog poteza? Kakva vrsta infrastrukture najbolje odgovara našem geografskom položaju i strukturi naše ekonomije? Da li je realna mogućnost stvaranje „Velike Albanije” i kako bi takav pokušaj uticao na odnos snaga na Balkanu, kao i na granice nekih drugih država u regionu? Da li se i na koji način brojni kontakti Srbije sa afričkim i azijskim zemljama, kao i status posmatrača u Pokretu nesvrstanih, mogu prevesti kroz ekonomski benefit za građane i ojačavanje pozicija u odnosu na neposredno okruženje? Ovo su pitanja na koja svi moramo pokušati da damo odgovor i tako da podignemo nivo javne debate, koja je često zarobljena jeftinim frazama i sloganima koji podsećaju na film „Tri karte za Holivud”.
Ako postoji saglasnost o ključnim ciljevima Srbije, kroz međusobni dijalog mogli bismodefinisati optimalna sredstva i put do ostvarenja tih ciljeva, tako da bi državna i spoljna politika postala konstanta i predmet konsenzusa, umesto da je predmet politikantskih i kvazi-ideoloških rasprava. Kome se od ozbiljnih analitičara ne digne kosa na glavi kad čuje da bi trebalo ući u neku političku zajednicu zbog određenih vrednosti? Pa, vrednosti se ne mogu uvesti sa strane, one se grade u jednoj državi kroz dobru praksu i zakone, a u političke i vojne zajednice se ulazi iz legitimnog interesa.Npr. istinska tolerancija se može izgraditi samo kroz dijalog većine s manjinom u našem društvu, ne kroz paradiranje stranih ambasadora na čelu Povorke ponosa, čime se samo povećava „odbrambreni” mehanizamte većine. Ostavimo se moralisanja i oslanjanja na druge i uhvatimo se u koštac sa suštinskim problemima Srbije u 21. veku. Samo tako možemo povratiti dostojanstvo i samopouzdanje, bez kojih nema moralne obnove, a ni opstanka. Možda je pravi trenutak da to kažemo baš sada, kada su u Srbiji završeni izbori.
Nikola Jovanović
objavljeno: 21.05.2012.
