Izvor: Politika, 31.Jul.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri izazova: starenje stanovništva, nezaposlenost i odlazak mladih
Nažalost, evropske države se, u najvećoj meri, bave pitanjima budžetskog deficita
Srbija se dramatično suočava s brojnim izazovima koji će trajno odrediti njenu sudbinu u godinama koje dolaze. U kontekstu teme koja je u ovoj seriji predmet razmatranja, tri su izazova za kreatore politika u Srbiji osobito značajna: starenje stanovništva, nezaposlenost i odlazak mladih stručnjaka u inostranstvo. Kategorija „mladih” je u sva tri slučaja od velike važnosti. Nezaposlenost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mladih, bez sumnje, u najvećoj meri utiče na „produbljavanje” negativnog prirodnog priraštaja stanovništva i na emigraciju. Iz godine u godinu broj umrlih je sve veći od broja rođenih u ovoj zemlji, a mladi sve intenzivnije traže „mesto pod suncem” negde drugde. Očigledno da će ih „sunce tuđeg neba” bolje „grijati”. Tamo će osnovati svoje porodice, rađati decu, skućiti kuću.
Nezaposlenost mladih predstavlja značajnu ekonomsku cenu. Ona, de facto, predstavlja neuspele investicije u obrazovanje i obuku.
Prema podacima koje je objavio Evropski statistički zavod (Evrostat), u EU jenezaposlenost još sredinom prošle godine premašila deset odsto, pri čemu je stopa nezaposlenosti daleko najveća u Španiji i Grčkoj, zemljama koje su najviše pogođene globalnom finansijskom krizom; tamo se ona kreće oko 25 procenata, što je na približnom nivou kao u Srbiji.Među mladim ljudima, stopa nezaposlenosti u EU je još i veća, i ona premašuje 20 odsto na nivou cele unije. Ona je opet ubedljivo najviša u Grčkoj i Španiji, u kojima nezaposlenost mladih iznosi više od 50 procenata.
Anketa o radnoj snazi sprovedena u aprilu 2013. pokazuje da je u Republici Srbiji stopa nezaposlenosti iznosila 24,1 odsto. Prema najnovijim procenama, u Srbiji stopa nezaposlenosti kod mladih iznosi 51,2 procenta.
U analizi takozvane strukturne nezaposlenosti, kao i one koju izazivaju ciklična kretanja privrednog rasta i razvoja, osobito u dugoročnim periodima ekonomske krize, ključno pitanje jeste kako povećati opštu zaposlenost? Kako otvoriti nova radna mesta? Koje mere, kratkoročne i dugoročne, država treba da preduzme radi ublažavanja problema nezaposlenosti, pre svega nezaposlenosti mladih. Nije pravo pitanje: da li neko nekome uzima posao. Nije sporno ni to da li država treba da interveniše na tržištu rada. Naravno da treba. Njena uspešnost meri se, pre svega, rezultatima u rešavanju ekonomskih pitanja, uključujući pitanje zaposlenosti. Razume se, sporni su domašaj i priroda poželjnog mešanja države u privredu.Nije dilema, da li država treba da interveniše ili ne, nego da li je sposobna da interveniše kad treba, kako treba i koliko treba. Nažalost, evropske države se, u najvećoj meri, bave pitanjima budžetskog deficita. U Srbiji je taj problem po dimenzijama još veći.
Među merama aktivne politike zapošljavanja pominju se: obuke, prekvalifikacije, dokvalifikacije, subvencije za otvaranje novih radnih mesta, samozapošljavanje, sajmovi zapošljavanja, javni radovi. Neusklađenost ponude kadrova s potrebama tržišta rada i brojne probleme s kojima se mladi susreću prilikom zapošljavanja, kreatori politika u Srbiji ne ističu u prvi plan. Reforme u obrazovanju i obučavanju nikako da se dovedu do svog kraja.
Isto tako, od ključne važnosti je izgradnja infrastrukture koja podržava aktivnu politiku tržišta rada. Stručnjaci iz oblasti ekonomije rada ukazuju na obostrano razumevanje: za nezaposlene i za poslodavce. Svedobitna (winwin) strategija može biti implementirana samo ako je na „polzu” svih: zaposlenih, poslodavaca i posrednika. Pri tome, naglašena je svest o procesu i koristi vezanih za upravljanje karijerama, kao preduslovu za angažovanje u takvoj aktivnosti.
Američki profesor, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Pol Krugman, krivce za mračno ekonomsko stanje u svetu vidi u ljudima „s pogrešnim idejama, koji su se poslednjih deset godina toliko osilili” da su „svesno zanemarili zdravu pamet i iscrpljuju čovečanstvo svojim politikama štednje”. A oni koji su imali više ili manje dobre ideje o tome što je potrebno ekonomiji „nedostajala im je hrabrost i volja da se prihvate posla i promene stvari...”
Efekti „odliva mozgova” ostavili su dubok trag na: a) formiranje ljudskog kapitala; b) ekonomski razvoj i v) na sveukupni razvoj srpskog društva. Srbija nije izgubila samo znatan broj obrazovanih, mladih, talentovanih i kreativnih ljudi, već i zrelih sa ogromnim iskustvom. Oni su kreirali i vodili vrlo važne istraživačke projekte u Srbiji. Rad mnogih projekata je prestao nakon njihovog odlaska u inostranstvo. Srbiji su potrebni talentovani, kreativni i iskusni ljudi iz dijaspore za njen ekonomski oporavak. Srbiji je potrebno više stručnjaka, naučnika i inovatora za rad u sektoru istraživanja i razvoja, za pregovore sa EU.
Odgovor države na izazove s kojima je suočena nameće potrebu veće odgovornosti kako zakonodavne vlasti, tako i izvršne i sudske vlasti da efikasnije vrše svoju funkciju, u korist građana Srbije, a ne pojedinih interesnih grupa, stranačkih baza ili drugih korisnika; veće korišćenje svih umnih potencijala Srbije, koji su zadovoljavajući, ali nedovoljno uključeni u sveukupni razvoj države; posvećenost opštem nacionalnom interesu i opredeljenost za konkurentnu i uspešnu Srbiju.
Profesor univerziteta
Vladimir Grečić
objavljeno: 31.07.2013.
.jpg)
