Izvor: Politika, 27.Nov.2010, 01:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trezori mudrosti i istine
Bilo bi normalno da država podrži osmišljeno izdavaštvo i pomogne publikovanje vrednih knjiga
Analitičari kulture smatraju da je Gutembergova galaksija umorna. Drugi tvrde da je umorena. Temeljnu „civilizaciju knjige” zamenila je ekspanzivna „civilizacija slike”. Nastala posredstvom tehničkog uma, savremena kultura ostavlja za sobom princip stvaralačkog individualiteta, a njenu komunikaciju prate procesi standardizacije, unifikacije i stereotipnosti. Masovni mediji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nove informatičke tehnologije već su odigrali presudnu ulogu ne samo u napuštanju tradicionalne kulture nego i u stvaranju njene vizuelne naslednice, koju su nekritički prihvatile generacije koje dolaze. Tu je već prisutan diskontinuitet u polju vrednosti. Pokazalo se da je i knjiga ugrožena svetskom krizom, neoliberalnom ideologijom, po kojoj ekonomske vrednosti i profit imaju ne samo središnu ulogu nego potiskuju sve druge vrednosti. Stil življenja usmeren je na to da se oblikuje potrošačko društvo i da se obezbedi stvaranje „konzumenta”, a ne slobodnog građanina, čoveka slobode.
U našoj sredini došlo je do krize čitanja. Zapaženo je da su mnogobrojne okolnosti uticale na to i u osnovnoj i u srednjoj školi. Porodica kao mikrosocijalna institucija, koja više nije kao nekada kolevka ličnosti, najčešće osiromašena, neprestano se pominje kao vinovnik. Često se, međutim, zaboravlja da su snažni vetrovi ekstremne društvene krize poremetili i socijalizaciju i individualizaciju njenih članova. Verovatno da u poremećenoj porodičnoj atmosferi nisu ni mogli doživeti značajnije čitalačke podsticaje. Televizija postaje gospodar slobodnog vremena. A i danas bi se mogla utvrditi korelacija između materijalnog siromaštva porodice i njene duhovne suše.
Škola je na tapetu žestoke kritike. Meta osporavanja su neadekvatni i prebukirani programi. Književnost je redukovana na dajdžest formu, na posredovanje iz druge ruke. Lektira se doživljava kao nametnuto štivo i kao deo školskog moranja. Čitanje kao prinuda deluje apsurdno. Bez radoznalosti da upoznaju literarne tvorevine, školarci prizivaju u pomoć Internet samo stoga da bi zadovoljili školske obaveze. Oni nisu stvorili naviku da čitaju. Ako ponešto i pročitaju smatra se da je to pretežno popularna literatura – naučna fantastika, intrige o poznatima, modni i krimi-sadržaji. Sve je to daleko od usvajanja kulturnih vrednosti i formiranja ukusa. Otuda toliko siromaštvo u izražavanju, nedovršene rečenice i uzrečice: „Bre, brate!”.
Teško je reći koliko bi bilo drugačije da je u obrazovnom sistemu i došlo do moderne transformacije u kojoj bi se unapredili svi oblici komunikacije i skala vrednosti. Nove informatičke tehnologije, Internet i mobilna telefonija izvršile su presudan uticaj na interesovanja dolazećih naraštaja. U prošlogodišnjem istraživanju Stratedžik marketinga o mladima i novim tehnologijama, većina mladih u Srbiji veruje da onaj ko nema profil na popularnoj mreži Fejsbuk nije u trendu. Opsesivno umrežavanje dovelo je do potpune zamene stvarnosti za „stvarnost” iz mreže, do zavisnosti od nje. Realnost postaje nezanimljiva i zato se kreira parastvarnost. Život u mreži dobija veću vrednost od svakodnevice. Živa, neposredna i spontana komunikacija ne može se uporediti sa internet-komunikacijom. Zato zavisnici od virtuelne internet-komunikacije često deluju kao autistična bića u odnosu na stvarnost. Internet, ipak, ne može postati adekvatna zamena za knjigu, koju dolazeće generacije sve manje čitaju, a u odnosu na prošlost deluju kao da su bez memorije! Realnost je da bez knjige mogu, ali bez Interneta ne mogu.
U vreme naše tranzicije uveliko se razbaškario folklorni primitivizam i provincijalizam zatvorenog društva. Primat je zadobila trivijalna estrada, koja je postala pribežište vulgarnog kiča. Tabloidizacija sledi zakone tržišta. Senzacionalizam, populizam i konzumerizam podilaze svetu niskog ukusa. Estrada, lišena i etike i estetike, nadmoćno vlada i guta sve vrednosti. Koliko je estrada sve podredila svojoj halabuci, pokazuje mesto knjige u medijima i u javnom polju. To mesto, ako i postoji, na samoj je margini. Nije bolji ni položaj kritike, koja je Ahilova peta naše kulture. U društvu oskudice i biblioteke kao svetilišta čitateljstva i profesionalno izdavaštvo u velikim su finansijskim nevoljama. Lakoća gašenja knjižara van pameti je. Bilo bi zato normalno da država i u finansijskoj oskudici podrži osmišljeno izdavaštvo i pomogne publikovanje vrednih knjiga. To bi bila njena obaveza i za sadašnjost i za budućnost.
Sve više se govori o krizi knjige. Šta je uzrok te krize? Najbliži su valjanom odgovoru oni koji su pokušali da proniknu u dramu savremenog ljudskog postojanja, u kome čovek ostaje „bez značenja”, bez smisla a knjiga prestaje da bude „ključ duha”. Logičan je tada zaključak da ne postoji samo kriza knjige nego i kriza čoveka. Knjiga će, svakako, usavršavati i svoje komunikativne mogućnosti, ali to ne znači da neće i dalje doživljavati krizu. U svakom slučaju, knjiga ostaje konstanta vrednosti. Zato je teško prihvatiti mišljenje da je knjiga „relikt prošlosti”.
I pored svih promena i globalizacije, savremeni svet, ipak, nije zaboravio knjigu. Zna se da su u njoj sadržani trezori mudrosti, lepote i istine. Zato se može reći da bez knjige nema celovitijeg otkrivanja čovekove suštine, njegove složenosti i totaliteta njegovog postojanja.
*Sociolog kulture, profesor univerziteta
Ratko Božović
objavljeno: 27.11.2010.
