Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Sep.2016, 15:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treća predstava glavnog programa BITEF-a
U jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, sinoć, 26. Septembra, održana je 3. predstava glavnog Bitefovog programa: Urnebesna tama Burg teatra iz Beča mladog nemačkog pisca Volframa Loca, u režiji Dušana Davida Paržižeka, u kojoj su sve uloge muške, ali sve njih, uspešno, uverljivo i upečatljivo igraju 4 mlade žene-glumice.
Ova predstava je pouzdan znak da se Bitef zahuktava i lagano, ali sigurno ulazi u temu na koju referiše njegov naslov: Na leđima >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << mahnitog bika.
Locov tekst prvobitno je slovio kao radio-drama, koja otvoreno koketira sa amblematičnom knjigom Džozefa Konrada Srce tame i kultnim filmom Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole, a pisan je da ismeje postkolonijalni/neokolonijalni diskurs savremene zapadne civilizacije i njen kratkovid i arogantan odnos prema „drugosti“ i „drugima“ koji na današnjem Zapadu i Severu proizvodi nerazumevanje i agresiju, svetski mir dovodi na ivicu globalnog rata, izaziva surove lokalne sukobe u zemljama „Trećeg sveta“, a svoje civilizovane podanike i materijalnu i duhovnu kulturu izlaže bezumlju terorizma. Pri tom je Loc pokrenuo i pitanja o smislu savremenog pozorišta na razmeđi između pobune i konformizma.
Priča Urnebesne tame je jednostavna, u isto vreme ironična, satirična i poetična, plod poetike apsurda anarhizma. Reditelj Dušan D. Paržižek je lucidno uhvatio suštinu Locovog teksta, dramski temeljno postavio njegovu priču – vododelnicu između rasizma i političke korektnosti − koju su na svojim leđima iznele 4 sjajne glumice Burg teatra. Mladi Somalijac Ultimo, u ratom zahvaćenoj somalijskoj prestonici Mogadišu, pridružuje se svom prijatelju u ribarenju u priobalju Indijskog okeana da bi se prehranio. Kada su sa okrpljenog čamca, kojem su dali ime Nada, izvukli mreže iz vode, imali su šta da vide: mreže su bile prazne. Nema ribe, nema ničega. Sve su počistili belosvetske ribokradice i pdvukli brodovima pod zastavama razvijenih zemalja sveta. Kada je završio „studije piratstva“ na Univerzitetu u Mogadišu, Ultimo pokuša da otme brod i biva zarobljen, dok njegov prijatelj nestane u morskim talasima. Suđenje Ultimu, u Hamburgu, pretvara se u u cirkus: „Naljutilo me je bezumlje da se sudi ljudima o čijem životu se ništa ne zna“, rekao je Loc jednom prilikom, postavivši pitanje: „Kako da pišem o nečemu što ne razumem?“
Drugi tok priče prati podoficira Pelnera i njegovog pomoćnika Dorša na putu/plovidbi kroz divljine avganistanske džungle, koji su dobili zadatak da pronađu i likvidiraju poludelog i odbeglog pukovnika Dojtingera. Ploveći rekom Hindukuši uzvodno, na svom putu nailaze na italijanskog vojnika iz mirovne misije snaga UN koji nadgleda rudarenje sirovina za izradu mobilnih telefona, na srpskog izbeglicu koji je u jugoslovenskim ratovima izgubio porodicu i koji se izdržava prodajom svega i svačega, na papagaja koji govori, dok sve vreme osluškuju zastrašujuće krike divljih zveri i ptica grabljivica, kojih se plaše i gnušaju, pogotovo u satima „urnebesne tame“, smešne i zastrašujuće pomrčine. Između naših protagonista i „urođenika“, kako oni zovu lokalno stanovništvo, nema razumevanja ni komunikacije. Svet lokalnog stanovništva, njihov način života, običaji, verovanja i kulturni obrasci za njih ne postoji, osim kao pretnja da ih mogu napasti u svakom trenutku. Ni njihov život nije raskošan: u letargiji od danas do sutra oni prosto preživljavaju, bez ideja, imaginacija, istorijskog pamćenja, životne radosti i nade u budućnost. Jedini cilj im je da dođu do zacrtanog odredišt i izvrše zadatak. Tako Loc, Paržižek, sa 4 sjajne glumice, na grotesktan, ironičan i sentimentalan, ponekad bolno tužan način, pokazuju nesposobnost čoveka Zapada da shvati išta strano i drugačije, a ipak isto: ono ljudsko u svima nama.
