Izvor: Blic, 12.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba se vratiti ljubavi
Treba se vratiti ljubavi
Gostovanje teatra Rugantino iz Zagreba sa predstavom 'Aj Karamela', odnosno protagonistima Ivicom Vidovićem i Gordanom Gadžić, po prirodi stvari, izazvalo je veliko interesovanje javnosti, i ovacije ljubitelja pozorišta. Jer, evidentna je, javna ili tajna, znatiželja, pa čak i svojevrsna glad za onim što se stvara i živi u Hrvatskoj i gradu Zagrebu koji su doskora bili tako blizu, a sada su tako daleko. No, izvesno je da se led otapa. I, kao što >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << obično biva, politika ruši a kultura gradi, pa ko više izdrži. Setimo se nedavnog Festa, odnosno gostovanja hrvatskih reditelja i glumaca, pa muzičari, evo sada i teatar...
Umoran je bio Ivica Vidović, glumac koga se seća cela bivša SFRJ, kada smo ga tog popodneva ispred službenog ulaza 'Ateljea' zamolili da nam kaže koju reč. I nije znao da li da se javlja starim poznanicima koji su tuda prolazili, da li da se skoncentriše na započetu rečenicu, da li da krene ka sceni na kojoj proba kasni zbog njega... Umoran je bio, ali razgovor nije odbio iako je sve, kako je sam prokomentarisao, bilo 'na prepad'. Osmehnuo se, kinuo nekoliko puta, pitao 'zašto ispred vrata?', i posle nekoliko trenutaka rekao 'dajte da sednemo na klupu'.
Seli smo. Naravno. Posle koliko godina ste ponovo u Beogradu?
Posle desetak. Majku mu, ima i više.
I, kakav je utisak o Beogradu posle toliko vremena?
Dobro je,...dobro je! Šta se promenilo, a šta ostalo isto?
Ajme meni...šta me vi to pitate. Ispitujete me kao u komadu koji igram, gde su dva glumca u neprilici, tako vi mene dovodite u situaciju iz komada 'Aj Karamela'. Možemo li povući paralelu. Zašto su oni u očajnoj situaciji a zašto mi?
Čujte, nemojmo o tome. To je komad španjolskog pisca Sinastere iz l938. ili 1939. godine koji govori o glumačkom bračnom paru, Karameli i Paulinu, koji lutaju zemljom igrajući svoju predstavu. Sticajem nekih okolonosti bivaju zarobljeni od Frankovih vojnika, i tako bivaju prisiljeni igrati komade za Franka i njegovu vojsku. Možemo li uporediti ovdašnje prilike sa tom pričom?
-Nema, nema paralele ni upoređivanja... Svi ratovi su, na određeni način, slični. Glumci su, ipak, iznad svih tih zbivanja. Njima je mesto na sceni ma šta da se događa. Pa, kako se osećate na ovdašnjim scenama posle puno godina?
Ljepo...dobro...zbilja ljepo. Igram sa osobitim zadovoljstvom. Osim u Beogradu bio sam u Kragujevcu, Novom Sadu, Subotici, Somboru... Video sam stare prijatelje. I, jako se prehladio. Mogu li vam pomoći jednom papirnom maramicom?
Uh,...izvrsno. Kakva je bila pozicija glumca u Zagrebu, a kakva u Beogradu tokom poslednje decenije?
Mislim da nije bilo mnogo razlike. U istim smo (ne)prilikama što se tiče igranja, i finansija, naravno, tiče. Na žalost, znate, novci su najvažniji, namaju ih ni jedni ni drugi. Inače, ja sam u angažmanu insitucionalnog dramskog kazališta 'Gavela'. No, u poslednje vreme niču nove, nezavisne, alternativne glumačke grupe. Tako sam i ja, što iz nezadovoljstva zbog neigranja u matičnoj kući što iz prozaičnih materijalnih razloga, pre dve, tri godine napravio svoje kazalište. 'Aj Karamela' je iz te moje produkcije. Koliko je politika uticala na umetnike i umetnost tokom protekle decenije? Kako utiče danas?
Vi ste baš uporni s politikom. Pa, naravno da je uticala. Nismo se mogli družiti ni posećivati ni raditi zajedno. Ali, mislim da se sada, u ovim poratnim vremenima treba vratiti emocijama i čovjeku kao biću. Treba se vratiti ljubavi u teatru. A u životu?
I u životu! Pogotovo u životu! Šta je, shodno tome, vaš sledeći korak? O čemu razmišljate?
Razmišljam uglavnom o kazalištu. Momentalno sam okupiran novim projektima. A to, na žalost, opet ovisi o finansijama. Jer, one određuju da treba raditi manje projekte. Kako izgleda kroki pozorišne ili kazališne scene u Zagrebu?
Ima dosta kazališta. I svako od njih ima svoje repertoarske poglede. Recimo, 'Gavela' igra modernije stvari, nacionalni teatar igra velike komade, odnosno klasiku. Imamo i satirično i kabaretsko kazalište. A sve se to upotpunjuje pomenutim nezavisnim, alternativnim trupama. A koje teme dominiraju tamošnjom scenom?
Uglavnom moderni komadi. Recimo igra se; 'Mačka na vrućem limenom krovu', Iljif i Petrof 'Zlatno tele', igraju se domaći mladi pisci kojima se daje sve više prostora. Vidite, to je zanimljivo, mladi ljudi dosta pišu za teatar. Iako nema toliko mogućnosti izvođenja oni su uporni, pišu li pišu. Jeste li upućeni u pozorišna zbivanja u Beogradu?
Na žalost, sticajem poznatih okolnosti, nisam. Te okolnosti se, izgleda, menjaju. Na Festu smo, primera radi, imali prilike da se sretnemo sa hrvatskim rediteljima Zrinkom Ogrestom i Ognjenom Svilačićem, kao i sa nekim glumcima. Kako vi gledate na to?
Ide to,...ide to dobro, ...ma ide to! Uskoro dolazi Brešan sa filmom 'Maršal', dolaze muzičari... Ljudi imaju želju da vide šta se radi. U Zagrebu su, na primer, vrlo gledani srpski filmovi. Sećam se kakav je haos izazvao Dragojevićev film 'Rane'. Taj film je zanimljivo bio titlovan, odnosno preveden sa srpskog na hrvatski?
To jeste izazvalo svojevrsnu grotesknu situaciju. No, ne mari, kina su bila puna. Film je išao odlično. Kako izgleda slika kinematografije u Zagrebu, odnosno Hrvatskoj?
U Hrvatskoj se snima malo filmova. Jednostavno, nema se novca. Uglavnom režiseri jure za sredstvima. Dobiju nešto od države, nešto od fondova, a onda sami jure dalje i tako potroše pola svoje kreativne energije na jurenje finansija. Igrate i u Brešanovom filmu 'Maršal'?
Igram jednu malu ulogu. A u jednom drugom filmu, 'Kad mrtvi zapevaju' sa Ivom Grgurovićem igram glavnu rolu. Film 'Maršal' ima jednu umerenu jugonostalgičarsku notu. Kakav odnos imate prema tome?
Hoćete li mi verovati da ja nisam gledao ni jedan svoj film koji sam snimio tokom poslednjih nekoliko godina. Jednostavno, uvek budem sprečen da odem na premijeru. Igra li ste 'Aj Karamela' u nekoliko gradova sadašnje Jugoslavije. Kako vas je primila publika? Imate li utisak da se promenila u međuvremenu?
Ne, nije se promenila. Publika je fantastična. Iznenađen sam kako dobro prolazimo sa ovim komadom. Ne znam šta ću vam više reć. Trebalo bi i publiku nešto pitat Tatjana Nježić
