Izvor: Blic, 31.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba da se naučimo smenjivanju
Treba da se naučimo smenjivanju
Šta se drugo može osećati sada nego pomirenost sa gorkom istinom da su rat i mir neraskidivo spojeni kao pojmovi, baš kao radost i bol, uživanje i patnja, dobro i zlo. Bez jednog nema poimanja onog drugog. Bez krajnosit nema strasti. Bez strasti nema punoće življenja. Bez punoće življenja nema umetnosti napisala je, između ostalog, Jelica Novaković Lopušina u svojoj knjizi 'Blago onom ko rano poludi'. Reč je o neobičnoj zbirci dnevničkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zapisa koje je ova profesorka holanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, vodila u toku NATO bombardovanja, a na zahtev Holandskog državnog radija, a potom i Belgijskog uticajnog dnevnika 'Standard'.
Pričajući o tome kako je ova saradnja iz koje su se izrodile dve knjige (prošle godine na holanskom, a sada i na srpskom u izdanju 'Eo' i 'Partenon') nastala, Jelica kaže da su joj tekstove, odnosno lične doživljaje bombardovanja prvo tražili ljudi sa holandskog državnog radija.
'Naknadno su mi rekli da im napravim jednom sedmično zbirni osvrt. Međutim, ja to nisam mogla. Prvo zato što je zaista besmisleno tražiti od čoveka da u takvoj situaciji odabere jedan dan ili jedan događaj, a drugo zato što mu je u tom trenutku pisanje tih dnevnika mnogo značilo. U momentu kada vam se sve čini besmislenim čovek se hvata za nešto što provereno ima smisla kao što je pisanje'. Vi radite sa studentima, mislite li da pisanje ima više smisla nego rad sa mladim ljudima?
Ruku na srce pisanje je egoističniji posao. Čovek, na izvestan način, biva fasciniran samim sobom i mogućnošću da reči beleži o drugim ljudima. Kod nekih pisaca se sve odvija u funkciji svoga 'ja'. Pošto nisam pisac, ja to ne bih radila da se od mene nije tražilo, no ipak, nije reč o ispovesti jedne domaćice. U kojoj meri su vaši dnevnički zapisi određeni političkom stvarnošću ove zemlje?
Niukom slučaju nisam želela da to bude pamflet. Lično, čak i ako imam neki stav, u političkom smislu, ne želim da ga namećem. Moje viđenje politike je prilično ironično. Šta podrazumevate pod tim 'ironično'?
Mi kao obični ljudi strahovito smo nebitni za politiku. Prezir prema običnim ljudima je evidentan. I to je univerzalna stvar. Sa druge strane vrlo sam svesna da neučestvovanje u (političkoj) igri moramo da platimo kad-tad. U kom pogledu?
Odbijanje da se uključimo u politički proces vodi i u poraz i propast. Sa druge strane, mogućnosti političkih izbora koje se nude su uglavnom ono što ne želim. E, taj neangažman u krajnjoj liniji veoma košta. Svesna sam toga. Bliže se izbori. Hoćete li izaći na glasanje?
To je večita dilema. Nisam izlazila do sada. I izlaženje i neizlaženje povlači konsekvence. U toku svog životnog veka na ovim prostorima stekla sam fatalistički stav da šta god uradiš ništa nisi uradio. Novi zakoni me obeshrabruju. No, ipak znam da su procesi demokratizacije dugotrajni. Mora se učiniti prvi korak da bi se stiglo do kraja puta. Ruku na srce dosadašnji bojkoti nisu dali rezultate. Treba da se naučimo smenjivanju. Koliko su ljudima iz Holandije koji su vam pisali pisma jasne stvari i ko su uopšte ti ljudi?
To su ljudi koji su zatočenici svoje neobaveštenosti. To su pisma iz drugačijeg zatvora, iz drugog ugla kanalisanja stvarnosti. Istini za volju, oni imaju bolji standard i nisu životno ugroženi, ali su na izvestan način jednako jadni. To je onaj, izuzetno brojan sloj ljudi koji mi ne vidimo kada razmišljamo o zapadu. Ali, taj, da ga tako nazovem, sitno-građanski sloj čini oko 70odsto populacije. Interesantno, pokazalo se da u Holandiji ima daleko manje 'inteligentne inteligencije' nego u Belgiji. Kako vi to sagledavate i tumačite?
Čitava jedna generacija koja je bila veoma angažovana u borbi protiv američkog imperijalizma i protiv rata u Vijetnamu sada je bila najveći zagovornik rata protiv Srba. Bivši šezdesetosmaši. Praktično gledano, ljudi su shvatili kako se ostaje na vlasti. Međutim, u čitavoj toj priči o knjizi mene je povukao 'sitan vez', odnosno prilika da im pokažem da smo i mi, i inteligentni i suptilni. Kada im pokažete da znate njihov jezik i njihovu kulturu oni se upitaju 'kako je moguće gađati nekog kao što smo mi?' Kada ste i kako primetili da su i holandska i belgijska publika zainteresovane, i da u principu podržavaju vaše stavove uprkos svojim vladama?
Prvo sam primetila po tehničarima koji su snimali moje priloge za radio i ljudima koji prelamaju novine da to postaje sve bitnije. Kasnije, u komunikaciji sa čitaocima i slušaocima shvatila sam da je to za njih bila potreba da se reše osećanja krivice, a za mene zadovoljenje želje i potrebe za takvim ljudima. I dan danas mi stižu pisma. Letos mi je, recimo, u gostima bio jedan par iz Holandije koji je želeo da vidi razrušeni Beograd. Poklonili su mi mobilni, da im se javim ako mi nešto zatreba... Tatjana Nježić
