Izvor: Blic, 08.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tražim svoje mesto pod suncem
Tražim svoje mesto pod suncem
Prva premijera prestižnog festivala 'Budva grad teatar', rađena po poznatoj priči skandinavskog pisca Astrida Lindgerna, 'Pipi Duga Čarapa', koju je realizovao ansambl Dječijeg pozorišta iz Podgorice izmamila je mnogo dečijeg smeha, aplauza i ushićenja, ali i suza onih mališana koji nisu uspeli da dođu do karte.
Reditelj Nikola Vukčević, ko ji je zajedno sa Andrejom Rozma nom uradio i dramatizaciju, postavljajući ovaj komad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << obratio se ne samo deci već i odraslima. Naime, najmlađe treba pustiti da sledi svoje igre i snove.
Lik Pipi Duge čarape tumači Jelena Đokić, koja je pobrala sve simpatije i kojoj pozorišni znalci predviđaju sjajnu karijeru. Ova mlada glumica ne samo lepog, već i veoma zanimljivog izgleda, student je završne godine glume Fakulteta dramskih umetnosti na Cetinju u klasi profesora Bore Stjepanovića. Pozorišna publika, osim kao Pipi Dugu Čarapu imala je priliku da je gleda i kao Doroti u 'Čarobnjaku iz Oza', Katarinu Šparović, devojku kojoj se ljubav događa u nevreme, u predstavi 'Bokeški Dmol', a već sledećeg meseca zaigraće u komadu 'Jegorov put' pisca i reditelja Vide Ognjenović. Govoreći o liku Pipi, Jelena kaže da joj je naročito drago što je imala priliku da igra tu ulogu.
'Sa jedne strane podsetila me na moje detinjstvo, maštarije i igre iz tog perioda, odnosno iz doba mog života koje sam provela u Splitu, a sa druge strane mislim da je poruka te predstave, iako poznata, odveć zaboravljena'.
Na koju poruku konkretno mislite?
Smatram da je ovo predstava koju treba da pogledaju i o njoj razmisle odrasli koji formiraju tu decu. Mališane treba pustiti da kroz igru naziru svoj put, razvijaju um i maštu, i ostaviti ih da budu svoji, a ne tražiti od njih da budu kopije mame ili tate. Kakva sećanja vas vežu za detinjstvo?
Predivna! Igrali smo se najrazličitijih igara, bivali i musavi i isprljani, pa skakali, lomatali se, ponekad nešto i razbili, ali nas nikad niko nije sputavao. Ne znam kako i zašto ali ostavili su nas da sledimo svoje snove. Mislim da sam upravo u tom periodu nakupila snage da prođem kroz sve ono što će mi kasnija vremena doneti. Kada ste se preselili iz Splita? Da li je razlog tome raspad prethodne Jugoslavije?
Raspad Jugoslavije i početak rata me doveo ovamo. Došli smo 1992. godine, ali bila sam još devojčica i ne sasvim svesna težine čitave priče. Od kada datira vaše opredeljenje da se bavite glumom? Da li se ta ideja rodila u detinjstvu?
Sa izvesnom zebnjom sam poželela da se bavim glumom kada sam bila treći razred srednje škole. Spremila sam se, godinu dana potom, i otišla na Cetinje, na prijemni. I bila primljena! Iako to nije ideja začeta u detinjstvu čini mi se da je to ipak jedan ostvareni san, začet još u mojim prvim godinama života. Naime, otprilike na taj način osećam stvari. Pipi Duga Čarapa strahovito želi svoga tatu i on se na kraju pojavljuje. U predstavi 'Jegorov put' igrate Jegorovu ćerku koja takođe traga za svojim ocem...
Ima tu neke simbolike. Jer, kad podstaknuta tim vašim zapaža njem, razmislim, izgleda da je reč o tome da ja zapravo tražim svoje mesto pod suncem. Šta kao dvadesetdvogodišnja devojka i, kako kažu, perspektivna glumica očekujete od svoje budućnosti?
Da mi životni, sudbinski ili kakvi god bilo sticaji okolnosti omoguće da s bavim glumom. I da živim od toga! Čega se bojite?
Sebe. Zašto sebe?
Da ne posustanem kad bude bilo teško. A mora biti i takvih trenutaka. Pipi Duga Čarapa kaže da nema mesta jakim strahovima ako čovek nešto želi dovoljno jako i ako veruje? To je jedno od onih mesta u komadu zbog kojih volim Pipi. Ali, ja sam ipak po malo odrasla (smeje se). Od uloga koje ste do sada odigrali koja je najbliža Jeleni Đokić?
Katarina Španović iz 'Dmola'. Znate, čim sam došla u Boku čula sam za tu legendu i često razmišljala o njoj. Delovalo mi je gotovo neverovatno kada me reditelj Milan Ka radžić pozvao da odigram baš tu ulogu. Ta priča o ljubavi u ne mogućim uslovima, u teškim istorijskim prilikama otvara neka suštinska pitanja o samom čoveku. A umetnošću, pa dakle i glumom, se teško čovek može baviti ako ne pokrene u sebi i misaone emocije i emotivne misli. Ta predstava bi, kako se priča, trebalo da ode na turneju po predhodnoj Jugoslaviji. Jeste li od raspada bili u Splitu?
Ne, nisam bila. Centar za kulturu Tivat je obećao da ćemo igrati predstavu u Sloveniji, Dubrovniku, i drugim gradovima i u Splitu. Ne znam tačno kada će to biti ali su mi emocije u tom smislu tako jake i uzburkane. Mešaju se radost, iščekivanja, zebnja, strahovita želja... Ali, ne razmišljam mnogo o tome. Stvari će, verovatno, same da se iskristališu kad budem ponovo svoje stopalo spustila na tlo Splita. Tatjana Njezić
