Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Traže od najjačeg da se pokaže
Od Obame bi hteli da Amerika rešava svaki problem
Posle pada Berlinskog zida američka politička i intelektualna elita je slavila pobedu nad SSSR-om i komunizmom, ali istovremeno su sa velikim očekivanjima slavili početak novog svetskog poretka, u kome Amerika preuzima u njihovim očima zasluženo mesto kao jedina supersila sveta. Za republikance i konzervativce ovaj početak je viđen kao najbolji način da se američki interesi zaštite od svih mogućih pretnji, ali i da Amerika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obezbedi sopstvenu ekonomsku i energetsku budućnost. Za demokrate i liberale ovo nije bila ništa manje značajna pobeda, ali su oni u njoj videli mogućnost da SAD nametnu svoje vrednosti, sistem vladavine i poštovanje ljudskih prava nad celim svetom.
Sada sa najdužim ratom u američkoj istoriji, u Avganistanu, sa porazom u Iraku i uz lagano povlačenja američkih trupa iz te zemlje, sa teškom ekonomskom krizom i s velikim osećajem nesigurnosti zbog napada Al Kaide 11. septembra 2001, taj osećaj euforije i superiornosti među političkom i intelektualnom elitom u Americi je izbledeo i pretvara se u veliko nezadovoljstvoi nesigurnost.
Tako, pre nekoliko dana na jednom skupu o američkoj spoljnoj politici, na kome su bili prisutni delovi republikanske i demokratske političke elite, čule su su gorke reči protiv predsednika Obame i njegove administracije. Za liberalni deo demokrata, njegova spoljna politika je neodgovarajuća zato štoi dalje vodi sličnu politiku kao i njegov prethodnik, što se tiče rata u Avganistanu, i zbog toga što mnogi misle da je on okrenuo leđa borbi za univerzalna ljudska prava, pogotovo u zemljama poput Rusije i Kine. Nezadovoljstvo konzervativaca i republikanaca je u tome što je, po njihovom, predsednik Obama previše pasivan, ne vodi dovoljno agresivnu politiku i zbog toga američka sila vene i američko liderstvo nedostaje u celom svetu. Ovi republikanci i demokrate koji su kroz više decenija određivali američku spoljnu politiku, poput Henrija Kisindžera i Zbignjeva Bžežinskog i mlađe generacije njihovih sledbenika, pate od nostalgije za starim dobrim vremenima, kada je sve bilo mnogo jednostavnije i kada se Amerika ponašala potpuno samouvereno.
Uz ove kritike, iz same Amerike stižu razočarani glasovi stranih državnika i intelektualaca, koji takođe žale zbog nedostatka američkog liderstva. Od Gruzije, baltičkih zemalja, centralne Evrope, Bliskog istoka, pa do Balkana, mnogi koji su navikli da Amerika određuje svaki kurs političkog, ekonomskog, čak i kulturnog života, stižu molbe, apeli, pa i neka vrsta podstreka s nadom da će predsednik Obama da shvati da je pogrešio i da ponovo vrati kurs američke spoljne politike na stari kolosek. Kao mala deca koja provociraju najjačeg i najvećeg među njima da pokaže svoju snagu i moć, tako što bi ga gurnuli u nove sukobe ili u razne gluposti, tako bi i ovi kritičari predsednika Obame hteli da Amerika rešava svaki problem od Kirgizije, pa do Palestine.
Nažalost, za njih, predsednik Obama i kada bi hteo ne može da učini ono što oni priželjkuju, jer njegova spoljna politika je refleksija realnog stanja američke moći pod sadašnjim okolnostima. Jednostavno, Amerika ne može da funkcioniše kao jedina supersila na ovoj planeti i mora sve više da se vezuje za ključne partnere, ali na bazi zajedničkih interesa, a ne američke superiornosti.
Za velike sile, i regionalne sile, poput Rusije, Turske, Indije, Brazila, Južne Koreje i Evropske unije, to znači da će Amerika, barem za sada, mnogo iskrenije da gradi odnose sa njima. Za male i srednje sile to znači da moraju da rešavaju najveće probleme bez Amerike. Nažalost, mnoge zemlje kasno ovo shvataju i gube previše vremena priželjkujući američko liderstvo. Zavisnost koja je izgrađena u odnosima sa Amerikom drži ih u pasivnoj poziciji koja je opasna jer gorući problemi se ne rešavaju i postaju mnogo teži. Za političke i intelektualne elite u ovim zemljama ovakva promena u razmišljanju skoro je nemoguća misija, jer priznaje da je politički kurs koji su izabrali – potpuna zavisnost od američke dominacije – bio pogrešan, a to je uvek najteže priznati. Predsednik Obama i njegova administracija su shvatili da se međunarodna pozicija Amerike promenila i da je američki uticaj u velikoj meri oslabljen. Veliko je pitanje koliko će vremena biti potrebno da i svi ostali članovi globalne zajednice to isto shvate.
Obrad Kesić
objavljeno: 09.07.2010.
