Izvor: Politika, 13.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Transparentno – ali zaverenički
Mit o transparentnosti umrtvljuje racionalnu sumnjičavost i navodi nas da zaboravimo koliko puta smo ispali glupi što smo prihvatili ponuđene „istine“ i zvanične verzije.
Transparentnost je odnedavno postala reč koja je praktično sinonim za dobro. Ako otvorite neke iole ozbiljne novine naići ćete na ovu pomodnu ideju koja nam se obično sugeriše kao lek za mnoge probleme savremenog sveta.
Nasuprot transparentnosti je „teorija zavere“, za mnoge ružna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sintagma koja se često – i sasvim pogrešno – vezuje za neobrazovane ljude i neevropske narode. Tako se sklonost teorijama zavere u Srbiji redovno navodi kao jedan od glavnih izvora zla koje nas navodno sprečava da „uđemo u Evropu“.
Iskusni teoretičari zavere, ljudi koji nove i neobjašnjene pojave pripisuju tajnim planovima ili ciljevima moćnih grupa, od početka su bili sumnjičavi kad je reč o transparentnosti. I u ovom slučaju se ubrzo pokazalo da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo.
Transparentnost je ideološku nevinost izgubila u Gruziji. Predsednik Mihail Šakašvili je 2010. godine počeo da zida staklene, providne policijske stanice. Cilj mu je bio da „pokaže otvorenost i transparentnost“ novih vlasti i navodno reformisanih snaga bezbednosti koje su bile poznate po uzimanju mita, iznudi i mučenju zatvorenika.
Godinu dana kasnije pojavili su se prvi snimci prebijanja zatvorenika u gruzijskim zatvorima – koji nisu napravljeni od stakla te su ostali, ako se držimo rogobatnog novogovora, transparentno netransparentni. Nedavno je otkriveno i da je bivši predsednik zloupotrebio desetine hiljada dolara iz državnog budžeta na, između ostalog, injekcije botoksa u jednoj od najskupljih njujorških klinika.
Iako nas već petnaestak godina zatrpavaju pričama o transparentnosti, kako pišu profesori Heri Vest i Tod Sanders, mnogi ljudi osećaju da nešto nije onako kako nam govore – da je moć, uprkos proklamacijama, ostala nekako neprozirna. Oni sugerišu i da verovanje da možemo da saznamo šta se stvarno dešava „s one strane moći“ predstavlja iluziju. Mit o transparentnosti umrtvljuje racionalnu sumnjičavost i navodi nas da zaboravimo koliko puta smo ispali glupi što smo prihvatili ponuđene „istine“ i zvanične verzije.
Dok je Gruzinima smena botoksiranog vođe omogućila da shvate šta se sve može sakriti iza transparentnosti, promena režima u Srbiji je mnogima dala priliku da preispitaju stav prema „teorijama zavere“.
Istini za volju, ovde je i tokom prethodnih godina bilo ljudi koji su, na primer, bili sumnjičavi kada je reč o poreklu novih džipova u Njegoševoj ulici ili razlozima nestanka oronulih kućeraka na Neimaru koji su ekspresno pretvarani u nabubrele, karakteristično ružnjikave vile.
Postizborna hapšenja i optužnice samo su potvrdile da se, uglavnom, nije radilo o teorijama zavere, izmišljotinama ljubomornih ljudi koji vole da kleveću „vešte preduzetnike“. Pokazalo se da su velike i male zavere od beskrupuloznih golja s partijskom knjižicom ili vanstranačkom maskom pravile naše nove bogataše.
Ipak, u Srbiji nije reč samo o lako rešivim, tranzicionim zagonetkama. Mnogi sve ono što im se ne sviđa pokušavaju da objasne konstruišući svoje objašnjenje, prividno logičnu i jednostavnu teoriju zavere. Tako su neprijatelji parade ponosa njeno organizovanje uglavnom tumačili kao izraz zapadne, „antisrpske zavere“, dok su pobornici protivljenje prajdu vezali za srpsku, „klerofašističku“ zaveru.
Za mnogobrojne vlasnike istine u ideološki duboko podeljenoj Srbiji „teorija zavere“ je pogrdan izraz za sve ono u šta veruje ona druga, „zla“ strana. Zato se, kao i kad je reč o ušećerenoj slici transparentnosti, ni ružni stereotipi koji se vezuju uz teorije zavere neće lako menjati. Obe floskule će ostati verni saveznici zloupotreba moći i nerazumevanja, priručna sredstva kojima se mogu maskirati i opasne politike i odbijanje da se uzmu u obzir tuđi stavovi ili potrebe.
Ipak, Evropa je neke od najružnijih stranica istorije ispisala uz pomoć teorija zavere i odvratnih izmišljotina koje su bile utkane u njih. Takozvani protokoli sionskih mudraca predstavljaju zastrašujuće svedočanstvo o opasnostima koje ponekad skrivaju.
Ali i ljubav prema teorijama zavere ima duboke korene. Priča o tome da nije sve onako kako izgleda odavno je postala ključni deo zapleta najčitanijih knjiga i kultnih filmova – od „Da Vinčijevog koda“ i serije „The X-Files” do filma „JFK” Olivera Stouna ili trilogije „Zeitgeist”, zavodljive političke fantastike koja je predstavljena kao dokumentarni film. Štaviše, namaštane teorije zavere su danas ključni sastojci i svih velikih urbanih legendi i verovanja u moć crne magije.
I prave zavere su svuda oko nas. Zato svako ko nije sasvim odvojen od realnosti ponekad poveruje u neku (izmišljenu) teoriju zavere. A činjenica da s vremena na vreme pogrešimo predstavlja glavni dokaz da nismo izgubili zdrav razum i postali zombiji anestezirani veštim korporativnim ili političkim spinom.
Majstori za prikrivanje prljavih poslova nastaviće s pokušajima da nas uspavaju. Nažalost, bajka o transparentnosti nije poslednje oružje neoliberalnih propagandista.
Fakultet za medije i komunikacije
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 13.11.2013.
