Izvor: Blic, 25.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tragedija koja izaziva smeh
Tragedija koja izaziva smeh
Situacija, kao što je prošlogodišnje bombardovanje, otvori čoveku oči da sagleda šta zaista mora a šta ne mora. To se događa i sa likom koji tumačim rekla je mlada glumica Milena Pavlović govoreći o predstavi '11 nedelja' reditelja Irene Ristić, a po tekstu Radoslava Pavlovića u kojoj igra jednu od glavnih uloga.
Ova glumica, koju publika pamti iz filmova 'Mi nismo anđeli', 'Andergraund', 'Dezerter' i koju će gledati u 'Državi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mrtvih', govoreći o ovom novom projektu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kaže da probe teku po planu, a da bi premijeru trebalo očekivati krajem maja. Predstava '11 nedelja' je još jedna priča o periodu NATO bombardovanja. O čemu se konkretno radi?
Radnja se odvija, naravno u vreme bombardovanja, u Beogradu, u jednom stanu. To su priče običnih ljudi, kako oni to doživljavaju, kako se snalaze, šta im se dešava...Najvažnije je to što je reč o, da tako kažem, pomerenoj situaciji, koja je mnoge naterala da razmisle o sebi. Stvari koje su, svesno ili nesvesno, prikrivane u čovekovom biću isplivale su na površinu. O kojim i kakvim stvarima govorite?
To su stavovi oformljeni tokom dugog niza godina, pod uticajem roditelja, škole, okoline, a koji poprimaju drugi oblik.
Na primer?
Bombardovanje je situacija u kojoj ljudi imaju žestoku priliku da spoznaju da stvari ne moraju biti kakve jesu već da se može napraviti ključna promena u životu. Jednostavno, takva situacija otvori čoveku oči da sagleda svoj lični problem i definiše ga. Recimo, ja u predstavi igram mladu ženu koja je udata za pilota koji je maltretira i vara, a sa kojim ima malo dete. I, ona misli da je osuđena na to. Međutim, dok padaju bombe ona se otvoreno suočava sa svojim problemom i spoznaje da ona ne mora više da živi na taj način. Šta se vama lično dešavalo u toku bombardovanja? Kakav odnos imate prema tome?
Lik koji tumačim, na određeni način, je suprotan od mene. Ustvari, dolazimo do istog zaključka samo drugačijim putem. Taj apsurd koji se dešavao izvukao je iz mene lično ono što jesam i ono što želim da budem, kao i činjenicu da se te dve stvari ne poklapaju uvek. Možda zvuči suludo, ali tada sam živela onako kako bih inače volela da živim. Kako?
Mirno. Svela sam se na minimum svojih potreba, a to je suštinski optimum. Recimo, do bombardovanja smetao mi je stav 'proći će', izazivao je u meni bes i gnev. Izgovoren ili prećutan moj odgovor je uvek glasio: pa šta sad to znači?. Kasnije sam postala svesna da treba i to shvatiti i umeti. Inače, mislim da nam je u ta tri meseca Bog bio jako blizu. I ne bih to objašnjavala. U svakom slučaju ljudi su tada poskidali maske i pokazali svoja prava lica. Od bombardovanja je prošlo godinu dana. Da li su ljudi vratili stare maske, ili stavili nove...?
Mnogi su odmah vratili maske, neki ih još vraćaju... Sve zavisi od toga da li im se dopalo to što su videli u sebi. Da li lik koji tumačite menja i svoje šire društvene, odnosno političke stavove?
Ona je u tom smislu prilično neodređena. Daje neke izjave ali je to prosto kao naučeno napamet. Jer, ona ima ogroman lični problem i sve gleda kroz svoju muku. Ne može da se odvoji od sebe i izađe iz toga. Kako čovek uopšte može da se odvoji od sebe?
Može, ako je dovoljno jak, ako je sa sobom na 'ti', ako ima takvu potrebu i ako se ne bavi samo sobom. Doduše, tu je veoma bitno kako smo odrastali. Vi ste ćerka našeg uglednog stvaraoca Živojina Pavlovića koji je osim umetničkih uspeha imao i problema sa političkim miljeom. Kako ste vi odrastali?
Imam dva brata ali ću govoriti samo u svoje ime. Naime, moram priznati da sam u smislu tih konflikata bila prilično zaštićena. Njegov ogroman uticaj na mene odvijao se u drugom pravcu. Rano sam, sa 16 godina, upisala fakultet koji je odredio moju profesiju a samim tim, na izvestan način i sudbinu. Pod njegovim pedagoškim uticajem rano (za naše prilike) sam se odvojila od kuće. Otac je taj koji je nastojao da ja sama dolazim do svojih zaključaka i stavova i da se suočavam sa situacijama. Kako izgledaju vaši stavovi danas kada se suočite sa svakodnevicom?
Mnogo toga mi se izdešavalo u poslednjih godinu dana, tako da su neki moji stavovi dobili nove oblike. Ali, život je u suštini toliko surov tako da sve što mi se događa često doživljavam da to sada tako mora. I uvek pokušavam da odmerim srazmeru lične krivice i spoljnih razloga. Danas mladi često govore o ličnoj odgovornosti u odnosu na društvene, tačnije političke probleme. Šta vi mislite o tome?
Nisam sigurna da svi imamo tu vrstu odgovornosti. Jer, lična odgovornost proizilazi iz ličnih htenja. A veliko je pitanje kako odmeriti i kako konkretizovati ličnu odgovornost u odnosu na društvene probleme. Smatram da je čovek kao individua odgovoran za sebe, odnosno za to što je nešto uradio ili nije uradio. Niko meni, suštinski, ne može biti kriv što ja ovako živim. Kao što niko ne može odlučivati o tome šta bih volela a šta ne bih volela da igram. Koju biste ulogu voleli da igrate?
Volela bih da iram Čehova, manje je važno koji lik. Zašto baš njega?
Zato što mislim da je Čehov na ivici između tragedije i komedije. A sve što nam se dešava izgleda uvek upravo tako. Nekad nešto doživiš preozbiljno, pa ti se neko dobronamerno nasmeje, a posle se i sam smeješ tome. Možemo li se, recimo na taj čehovljevski način, smejati našim današnjim (ne)prilikama?
Moramo! Šta nam drugo preostaje?!? Tatjana Nježić
