Izvor: Politika, 11.Avg.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Totalna anestezija
Treba biti mudar u izbegavanju najgoreg: da država bude spasena, a građani propadnu
Čekaju nas teški dani, sa mnogo odricanja. Reforme će biti bolne, pogodiće sve sposobne da osete bol. Tako nas vlast, uglavnom kroz izjave premijera, priprema za ono što dolazi.
Ali, šta nam to dolazi? To neželjeno što iščekujemo već decenijama, a mora da se dogodi kako bi nam bilo bolje, ovde naprosto nije moguće definisati. Iz nekoliko razloga koji su deo našeg života, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je i bez novih ograničenja bolan sam po sebi.
Nije ovo prvi a ni poslednji pokušaj da se reformiše srpsko društvo, pri čemu je društvo predmet opita, a država, tačnije njena oligarhija, izvođač radova. Naš premijer je na svoja pleća natovario sve što može poneti, ali i mnogo više od toga. Njegove ideje bi mogle da budu dobre u ambijentu koji podrazumeva valjanu mogućnost najboljih rešenja, metodologiju i preciznost rezova, stabilan socijalni program i pravednu raspodelu bola.
Od ideja koje postoje, u težišnom opticaju su dve: agresivno investiranje i zapošljavanje. Punjenje bušne i prazne državne kase sečom skromnih primanja. Da bi imala stručnu podršku za svoje planove, vlada (premijer) dovela je navodnu zvezdu Jejla, Lazara Krstića, ali se pokazalo da je njegova izuzetnost u teškom sporu sa srpskom imovinskom logikom. Pozvani su savetnici, pre svih Guzenbauer i Stros-Kan, ali su i oni brzo nestali.
Misli se da je Lazar Krstić, u svom skraćenom juniorskom ministarskom mandatu, ipak uradio važnu stvar, tražeći drakonsku seču plata i penzija. To je svakako bio neizbežan spin kako bi se socijalni organizam pripremio za nešto blaži udar. Novi ministar finansija, Vujović, ohrabrio nas je uveravanjem da penzije neće pasti „ni centa“ ispod deset procenata. Samo deset dana posle te utešne izjave, fiskalni savet je nadmašio Lazu i predlagao rez za četvrtinu. Dvadeset i pet odsto plata i penzija! Inače ništa. Džaba posao.
U međuvremenu, obavezno osiguranje vozila je bezobrazno i bez razloga povećano, uz upadljivo ćutanje inače govorljive guvernerke Jorgovanke Tabaković. Izvršen je i jak poreski udar na vlasnike „stambenih jedinica“, ali ne i na bogataški sloj. To su uglavnom kopaonički partneri svih vlada, koji za poreze duguju milijarde dinara. Nema mehanizama da se to naplati. Kad bogataši odluče da to sami učine, udeliće državi koliko im se hoće.
I pored nekih demagoških mera javnog pokazivanja skromnosti vrha vlasti, naša država je ekstremno skupa, sa ogromnim partitokratskim slojem koji ne ispušta pogodnosti nastale iz pripadanja vladajućim partijama.
Sindikati, čiji su lideri užireni na državnim jaslama, nemoćni su da brane bilo čije interese. Protesti protiv rešenja u Zakonu o radu pretvoreni su u parodiju sindikalnog otpora, neku vrstu benigne procesije, bez bilo kakvog odjeka.
Penzionerske organizacije, ukoliko uopšte postoje, nemaju šta da kažu u vezi s najavljenim reformskim merama. Posle odlaska Jovana Krkobabića, niko ne govori u njihovo ime.
Svi kojih se to tiče, a tiče se svih osim plutokratske manjine, uvukli su glavu u ramena i čekaju septembar. Koji tek što nije počeo. Tada će vlast objaviti koliko im skida, ali ne i na koji rok. Kao što reče Garsija Markes: „Bojim se da bi tama mogla da bude beskonačna.“
Srbija je dobila sasvim osobeni socijalni ambijent u kome se sva oduzimanja, bez dobrog obrazloženja za čije babe zdravlje se to radi, dočekuju kao božji sud. Iz te naravi, iz krotkosti koju su proizveli višegodišnja kriza, sistemsko propadanje i siromaštvo, nastala je i letargična socijalna rezistencija, spokoj pred svim i svačim.
Socijalni otpor državi i nosiocima svakog monopola indikator je zdravog demokratskog društva, koje uvek ima na šta da ukaže oligarhiji na vlasti, ma kakva ona bila. Tako se događa da je tabloidni život sa estradnom politikom, nasiljem i bitno poremećenim sistemom vrednosti, važniji od stvarnog života, od opstanka, perspektive i nade. Pa se tako, uz jagnjeću narav, pristaje na sve što se odlučuje na štetu građana, kako bi im jednoga dana, u dalekoj budućnosti, bilo daleko bolje.
Teško je u tome videti dobar plan, osim seče za kratkoročni opstanak, kao što nije lako u analogiji, na primer sa Grčkom, videti dobre primere. Tamo ojađivanje penzionera nije dalo nikakve rezultate.
Ali, mi nismo Grčka, nama su potrebna autentična rešenja, koja će spasti državu od bankrota, a građane od propasti. To je rešenje koje je protivrečno u samome sebi, pa treba biti mudar u izbegavanju najgoreg: da država bude spasena, a građani propadnu.
Taj ishod je moguć, ali nije moguća beskonačna socijalna anestezija. Pacijent se budi iz nje, ili nestaje.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 11.08.2014.
