Izvor: Blic, 02.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titovi pioniri u današnjoj Srbiji
Titovi pioniri u današnjoj Srbiji
Ridam. Deca, Gospode!...I koliko vredi ljudski život u ovoj zemlji? Hiljadu, dve hiljade, tri hiljade maraka? To smo mi. Titovi pioniri u Miloševićevoj Srbiji. Kuba, jebi ga, - napisala je, između ostalog, Mirjana Bobić - Mojsilović u svom novom romanu 'Dnevnik srpske domaćice'.
Govoreći o glavnoj junakinji Anđelki, Mirjana kaže da je ona opšti obrazac beogradskog deteta rođenog šezdesetih godina jer je, po mnogo čemu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tipična luzerka. Šta podrazumeva to 'tipična luzerka', odnosno gubitnik?
- Ona nema dete, nema muža, nema stalan posao, nije završila fakultet... Ali, pre svega luzerka je po tome, što je, kao i cela naša generacija, rasla u fantazmi da treba da učestvuje u nečem bitnom i velikom. A odluku o tome da se konačno angažuje donosi u trenutku kada joj frajer opali šamar a na televiziji, gledajući Miloševićev govor, čuje rečenicu: 'Niko ne sme da vas bije'. Hoćete da kažete da je gubitnik jer je u tom trenutku načinila pogrešan izbor?
- Ona je luzerka jer je iz najboljih namera, kao i sedam ili deset miliona drugih Srba, htela da učestvuje u nečem važnom. I mnogo puta je, kao i mnogi drugi, birala pogrešno. U jednom trenutku, da tako kažemo, otrežnjenja ona sama kaže:'Srbija nam se svima na sve moguće načine okačila o vrat'.
Da li je to, na neki način, autobiografska priča?
- Ne u ličnom smislu. Ali to su priče ljudi iz okruženja. Odnosno, ona je metafora za milione Srba koji nisu ni zli, ni pokvareni, ni fašisti, ni nacisti, ni... Ali?
- Ali su, čak i kada su ćutali, učestvovali u stvaranju ove naše kolektivne tragedije. Bez obzira da li smo učestvovali malo ili mnogo mi plaćamo cenu. A Anđelka se bavi fenomenima koji su upravo tipični za decu šezdesetih. O kojim fenomenima govorite?
- Od čega smo to napravljeni i kako smo stigli dovde. Ona razmišlja o svom detinjstvu u Titovoj Jugoslaviji i o tada dominantnim modelima življenja kao što su ljubav prema svim nacijama, klasna solidarnost, raspravlja o kiču i takozvanom modernom braku, o patriotizmu, o kosmopolitizmu... Šta se dogodilo sa svim tim? Znači li to da su generacije šezdesetih zapravo prevaziđene iako nisu prešle četrdesetu?
- Ne bih tako rekla. Anđelka ima snage da pogleda istini u oči, da sagleda svoje promašaje i da nakon svega, ipak, bude optimista i ne izgubi nadu. To je knjiga o zabludama svih nas. Jer, dok se ne suočimo i sa sopstvenom i sa kolektivnom istinom nećemo ništa uraditi. Jeste li i vi optimista?
- Naravno. Agonija u kojoj živimo mora se jednom okončati. A ja se nadam da će to biti uskoro. Kako će izgledati to okončavanje agonije?
- Prvo ćemo se osvestiti a onda ćemo, posle dvanest godina, svi ponovo imati osmehe na licima. Kada kažem osvestiti se mislim, između ostalog, i na osvežavanje pamćenja. Jer, ne treba zaboraviti ni jedan detalj. Mislim da smo pri kraju tih bolnih i dugih istorijskih studija koje izučavamo duže od jedne decenije. Osve- stićemo se i odupreti. Da li okolnosti u kojima živimo ipak protivreče vašoj tezi?
- Ne bih se složila. Verujem da ćemo ubrzo reći dosta i odupreti se. Svakodnevno suočavanje sa go- milom problema mora voditi otrežnjenju i, logično, pružanju otpora. Uglavnom mladi ljudi su i organizovali 'Otpor', ali šta je sa njihovim roditeljima?
- Ovoga puta su klinci pametniji od roditelja. Tate i mame će izgleda ipak morati da poslušaju svoju decu. Doduše, ni njihova pozicija nije baš zavidna; svojevremeno su morali da slušaju svoje roditelje, a sada svoju decu. Gde su danas Titovi pioniri?
- U Miloševićevoj Srbiji. Kako žive?
- Žive sa mnogim, potpuno neverovatnim, idejama. Kada je najgore spremni su da kažu da ne bi živeli ni na jednom drugom mestu. Imaju neki suludi optimizam u okviru koga se ova poslednja decenija doživljava kao trenutak. Na neki svoj način žive ove padove sećajući se negdašnjih mogućnosti uspona. Možda je generacija šezdesetih propustila svoju istorijsku šansu. U kom smislu?
- Rođeni smo i prerano i prekasno. No, rekla bih da je žudnja za životom dominantno osećanje koje odbija prihvatanje tragičnosti kao konačne sudbine. Iako na pragu pete banke ljudi su spremni da ipak nešto naprave. Tatjana Njezić
