Izvor: Blic, 14.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tikvani su ponovo procvetali
Tikvani su ponovo procvetali Poznati jugoslovenski reditelj Boro Drašković posle više od trideset godina ponovo se vraća pozorištu! Njegov rediteljski potpis je ispod komada Janoša Glovackog 'Antigona u Njujorku', koji je uradio s Branimirom Brstinom, Vojislavom Brajovićem, Milicom Mihajlović, Branimirom Popovićem, Ivicom Klemencom i studentima Akademije na Cetinju; dramaturg je Jovan Ćirilov, kompozitor Zoran Erić, a scenograf i kostimograf Maja Drašković. Reč je o trećoj premijeri >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << festivala 'Budva - grad teatar' koju ovdašnja publika sa nestrpljenjem iščekuje, a koja je najavljena za 18. juli.
'Raduje me što se vraćam pozorištu baš ovde u Budvi. 'Grad - teatar' je sve bolje i bolje vođen i uz Sterijino pozorje postao je naša najznačajnija pozorišna raskrsnica. Ovaj festival, valja naglasiti, otvoren je za sve ljude od dara i najraznovrsnije pozorišne ideje', rekao je Drašković za 'Blic'.
Govoreći o radu na ovom komadu uvaženi reditelj kaže, između ostalog, da je Sofoklova Antigona, odnosno mit o prvoj ženi pobunjeniku u osnovi ovog dela Janoša Glovackog. Naravno, radnja nije u staroj Grčkoj, već, kako se iz naslova vidi, u Njujorku. Od čega se ona brani i za šta se bori?
- Buni se protiv sistema stvari koji je učinio da svet bude naseljen beskućnicima. Ovu dramu doživljavam kao globalnu metaforu. Jer, tu vidimo ljude bez krova nad glavom ali i predstavnike sistema koji nastoje da te beskućnike izgone u nigde, ne bi li se sakrila ta nemoguća situacija da postoje bedni ljudi bez doma. To je vrsta istorijskih zbivanja koja oduvek trpimo. Nije slučajno Džojs rekao da je istorija noćna mora iz koje nema buđenja. Ova 'Antigona' je tragikomedija jer se na jedan neobičan način meša sa našim životom. U kom smislu?
- Da bismo ovu predstavu do kraja razumeli moramo se prisetiti, naravno, prvo Sofoklove 'Antigone', Beketovog 'Godoa' i drame 'Na dnu' Maksima Gorkog. Naime, ono što je likovima kod Gorkog ispod stopala ovde je došlo do grla. Sve više propadamo, a dno se sve više spušta. Komad oslikava situaciju u kojoj je svaki čovek beskućnik, bukvalno ili figurativno.
Šta se uopšte u takvoj situaciji može uraditi?
- Za odgovor na to pitanje potreban je čitav tim stručnjaka. Što se mene tiče pokušao sam da u svojoj profesiji radim najviše i najbolje što se može. Zato se sada vraćam teatru. Na početku karijere dosta ste radili u pozorištima Sarajeva, Beograda i drugih gradova. Kada su vam iz političkih razloga zabranili predstavu 'Kad su cvetale tikve' po tekstu Dragoslava Mihajlovića, napustili ste teatar. Kako danas gledate na to?
- Usprotivio sam se tome iz istog razloga iz kojeg se danas vraćam pozorištu - da se zabrane uklone. Ali, sada ih je više nego ikad?
- 'Antigona' govori upravo o tome. Nijedno pitanje se istinski ne rešava zabranom. Svaki problem treba tretirati poput Antigone koja kaže: 'Za ljubav, a ne za mržnju ja sam rođena'. Može li se povući paralela između vremena kada ste vi počinjali, a potom sazrevali kao umetnik i ovog današnjeg?
- Imao sam sreću da je moja radna biografija gotovo uvek bila u usponu. Sticajem okolnosti radio sam u svim medijima, bavio se pisanjem, sada i pedagogijom. Uprkos 'vremenskim prilikama' svoje ideje i osećanja pokazivao sam režijama, a ne odgovorima. No, moram priznati da mi je posle 'Tikava' bilo lakše da ostanem dosledan svojoj ideji, jer sam se bavio drugim medijima. A to mi je, sa druge strane, omogućilo da dosta putujem. Često sam putovao zbog svojih filmova ili sa njima. Nezamislivo mi je krenuti bilo kuda bez kamere. Strahovito je zanimljivo imati gledaoce u raznim zemljama i raznim kulturama. Iza polarnog kruga ili u Africi. Sećam se jednom prilikom sam u Indiji emitovao snimak predstave 'Galeb', načinjen na Fruškoj gori, ispod reprodukcije antičkog pozorišta. Trostruko prožimanje pozorišnih kultura. Kakvo iskustvo! Takve stvari neopisivo obogaćuju čoveka. Međutim, danas ljudi gotovo da uopšte nemaju prilike da putuju...
- Teško je biti osuđen na ostrvu. To je vrsta građenja zida koji nas potpuno izdvaja iz sveta i menja ljudsko iskustvo u nama. I to tako da ne vidimo krajnji oblik onoga u šta se pretvaramo. Nedavno ste se vratili sa Bijenala u Veneciji. Kakvi su utisci?
- Prošlog meseca bio sam na retrospektivi balkanskog filma na Venecijanskom bijenalu. Bilo je preko dve stotine filmova sa raznih strana ovog poluostrva. Znate, po mom osećanju Balkan je čarobno podneblje. To je mesto iz koga je izrasla 'Antigona', a sa druge strane bure baruta koje stalno preti da bukne. Reč je o plodnom podneblju prividnog paradoksa. Možda je bolje reći prirodnog paradoksa jer tu su stvaranje i razaranje tako jako povezani, prožeti i naglašeni. Jednostavno, možda ovde stvari funkcionišu baš na taj način. Hoćete li uskoro raditi novi film?
- Trebalo je da počne snimanje pre poslednjeg rata u Jugoslaviji. No, naravno, odloženo je. Biće to zapravo završetak triologije. Prvi deo je bio film 'Život je lep', drugi 'Vukovar', jedna priča', a treći bi imao radni naslov 'Vežbanje srca'; njegova tema je neka nova nada da smo bar u ovom veku završiti sa ratovima. Događaji me jesu demantovali, ali nada nije zaustavljena, a ni 'Vežbanje srca'. Proputovao sam mnogo. Međutim, zaista mislim da je ovo podneblje najlepše od svih koje poznajem i krajnje je vreme da postane mesto na kome se dostojno živi. I da zaživi Zakon o ljubavi. Zakon o ljubavi?!
- On nam je potrebniji od svih ostalih zakona. Naravno, ne deklarativno, ne normativno, ne na papiru, nego da zaživi u praksi.
Tatjana Njezić
