Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Okt.2017, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tibor Jona: Reforme ili palijativna nega?
Čovek je smrtno biće, a prolazne su i sve njegove tvorevine, uključujući kulturu i državu. Ako ni u čemu drugom, Crkva je izgleda apsolutno u pravu kada tvrdi da smo iz praha nastali i da ćemo se svi u prah vratiti. Istorija tako poznaje na desetine država i kultura, čak i naroda kojih više nema, koji su se negde utopili, nekamo pomešali i netragom nestali.
Šta će se desiti s nama i našim društvom jedno je od onih pitanja kojima se kod nas niko zapravo ne bavi jer >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je kod nas dugoročno planiranje na nivou četiri-pet godina. Niko danas nema odgovor na pitanje, recimo, kako će egzodus medicinskog osoblja uticati na naš zdravstveni sistem 2025. godine. Ili kako ćemo živeti bez električara i vodoinstalatera koji takođe idu odavde kao da ih teraju vatrom. Odlaze na kraju svi i, što je strašnije, odlaze ljudi koji imaju veštine koje su potrebne 21. veku.
Kod nas niti ko ima odgovor na ove izazove niti ga ko traži, najviše zbog toga što su svi koji bi trebalo da ponude odgovore, bilo u vlasti ili u opoziciji, zauzeti ili korupcijom ili pokušajima da dođu u položaj da ih se korumpira. Ove aktivnosti potpuno ih parališu i zbog njih oni nisu sposobni da se bave drugim pitanjima. Kada se njima i bave, bave se estradno i površno, svesni da svaka suštinska reforma dovodi u pitanje sistem u kojem zidar može biti dekan univerziteta.
Zauzeti tom “leva ruka – desni džep” finansijskom gimnastikom, mi nemamo kada ni da sinhronizujemo naše društvo s realnošću koja nas okružuje. Nemamo kad da primetimo da je stigao 21. vek, a kamoli vreme da pokušamo da ga razumemo i postanemo njegov deo. Kada se, što je neumitno, sudarimo sa 21. vekom i njegovim izazovima, mi u čudu brže-bolje izmislimo nekakav pseudomagijski i kvazireligijski narativ kojim objasnimo šta nam se desilo. I nastavimo dalje.
Kada nam, ponekad, ljudi sa strane ukažu da grešimo i da svet nije baš takav kakvim ga naš narativ opisuje, da ima primera koji dokazuju suprotno i slično – umesto da razmislimo i analiziramo, mi se naljutimo, a dobronamernika stavimo na listu neprijatelja jer se drznuo da nam ruši svetonazor.
Tako smo polako krenuli da preziremo znanje, obrazovanje, kulturu, nauku, vaspitanje... Zbog toga je kod nas uvek na ceni dobar pripovedač i opsenar, kao neko ko može da nam ponudi onu sliku stvarnosti koja će nam najviše laskati. I zato zbog toga kod nas nikako ili retko vešt menadžer ili univerzitetski profesor neće biti na ceni. Zato više cenimo nadrilekara i vračaru nego učitelja.
Umesto da se ponaša u skladu sa praksom 21. veka, da se razvija i kupuje kompjutere i naučne laboratorije, naše se društvo dan-danas naoružava kao da je 19. vek i kao da ćemo sutra u kolonijalna osvajanja ili protiv kolonijalista. Umesto saradnje i razvoja, mi imamo sve više neprijatelja i sve više intriga, sve je više onih koji bi da nas podjarme, porobe, utuku, osvoje... Toliko se tu sve otelo kontroli, da su nam sada problem postali čak i Makedonci. Umesto da svakom promenom vlasti nama krene bolje, da se reši makar jedan nasleđeni problem, mi lagano metastaziramo i karikamo svojoj deci nove probleme – što finansijske, što istorijske.
Ako su tačna istraživanja koja pokazuju da smo uspeli da za 10 godina u Srbiji ima 670.000 građana manje, nije teško zamisliti trenutak kada će se pod Srbijom podrazumevati desetak većih gradova i prazan prostor između njih, s korupcijom i plavim nebom iznad. No, ko da vodi o tome računa kad treba namestiti kakav tenderčić.
Na pitanje može li se ovakvo stanje promeniti treba biti veoma oprezan sa optimizmom i postaviti čuveno pitanje cui bono – čija bi to bila korist? Ima li čovek koji bi se zalagao za takve promene saveznike?
Političke elite sigurno se ne bi okoristile od promena jer bi ih svaka suštinska promena zauvek počistila. Kako njihov vazalski sistem jača iz godine u godinu, to je sve manje i “građana” koji bi svoju finansijsku sigurnost stavili u ruke nekog neopreznog avanturiste koji bi hteo da razbuca sistem u kojem oni – radili ne radili – imaju sigurnih 400 evra plate.
Saveznik takvom čoveku ne bi mogla da bude ni opozicija koja, a gde ćeš dalje, u Velimiru Iliću, na primer, i dalje vidi legitimnog političkog saradnika u procesu demokratskih promena. Kada već na tom testu padnu, šta očekivati od njih na komplikovanijim pitanjima? Kako očekivati promene sistema od čoveka koji Ilića pozove da mu bude politički gost, a da ga niko na to nije naterao do njegovi motivi i svetonazori? Ako ne znaš 2+2, kako da ti verujem da ćeš znati komplikovanu matematiku koja jeste promena jednog koruptivnog sistema?
Saveznik suštinskoj promeni uslova u kojima živimo, razračunavanju sa korupcijom i uvođenju pravne države, demokratske i transparentne vlasti, nije nažalost ni Evropska unija. Ona danas pomaže gušenje kritičkih medija i civilnog društva. Da nije tako i da EU ne vodi politiku povlađivanja u zamenu za stabilnost, kako bi bilo moguće da, na primer, portali Istinomer i Peščanik ne znaju hoće li dočekati novu godinu, a da u isto vreme imamo poplavu fejk njuz portala istočnjačke političke provenijencije i medija kojima je jedini zadatak da doprinose opštoj kakofoniji i spreče bilo kakvu smislenu raspravu u društvu? Zašto se EU na ovaj način sveti civilnom društvu i kritičkim medijima u Srbiji, koji su joj, dok su postojali kao malo više od dekora, bili jedini pravi saveznik, za mene je enigma.
Usamljen, bez podrške političke elite, bez podrške civilnog društva, bez funkcionalnog obrazovanja, zdravstva ili podrške sa strane, pod stalnim terorom tabloidne stvarnosti, čovek koji hoće nešto da menja u Srbiji menja tako što spakuje kofer, pa ode i nešto promeni. Zapravo, promeni jedino što on sam, kakav je ostao, može da promeni.
A ako ne može građanin da menja, ko će? Zbog toga se čini legitimnim postaviti pitanje da li smo to sami sebe doveli dotle da nam je jalovo govoriti i energiju rasipati na priče o nekakvim promenama koje nema ko da radi (a i da ima, ko, s kim) i da počnemo da umesto toga razmišljamo kako da svom društvu obezbedimo najefikasniju palijativnu negu, naravno u političkom smislu. Da napustimo sulude fantazije da će biti bolje i da krenemo da se spremamo za svaku eventualnost, pa i ono najgore.
Na kraju, možda ni ta smrt nije najgore jer, kao što nam poručuje Dejvid Mekalister – stabilnost pre demokratije – a od smrti stabilnijeg stanja nema.
