Izvor: Blic, 23.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Težak sam slučaj ponekad
Težak sam slučaj ponekad
Fan klub u Japanu, izbacivanje iz srednje muzičke škole, epizoda s drogama, svirke u duševnim bolnicama, glasine o kafanskim bahanalijama, maglovito mađarsko-cigansko-rusko poreklo, idiličan porodični život...
Da kojim slučajem živi negde na Zapadu a ne u Srbiji, za violinistu Lajka Feliksa (Lajko je prezime, a Feliks ime) moglo bi se pomisliti da ima sjajan marketinški tim koji svesno gradi imidž živopisnog, pomalo čudnog i tajnovitog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << muzičara. Ovako, sve je to mnogo jednostavnije. Nema marketinškog tima, Feliks je zaista takav. Beogradskoj publici će se predstaviti u novogodišnjoj noći, kada će između 1.30 i 2.30 ujutro zajedno s Bobanom Markovićem svirati na bini ispred Doma Narodne skupštine.
Tako živahna muzika kao što je vaša pre se vezuje za neke južnije krajeve nego za severnu Bačku, koja često deluje kao malčice usporen, pa i depresivan deo sveta...
- Ima tu raznih uticaja. Nešto od moje muzike vuče na jug, nešto vuče više na severnu Bačku, Transilvaniju, Guču... Ima tu svega. To je jedna opasna mešavina. Vašu muziku nije lako opisati. Imate li neki koncept, ili jednostavno počnete da svirate, pa šta bude?
- Svirao sam ono što sam voleo da slušam, a kasnije sam pravio svoje pesme. Ali nikad se nisam trudio da izračunam šta će to biti, da li sa juga ili sa severa, nego kako ispadne. Znači, nema tu nekih varijacija unapred, to prosto ide samo od sebe. Retko snimam u studiju, devedeset odsto mojih ploča čine koncertni snimci, koji su mi mnogo draži od studijskih. Kakvu muziku slušate kod kuće?
- Najviše slušam klasičnu muziku, uglavnom barok. I to žestoku klasičnu muziku - Betovena, Mocarta. Za Novu godinu ćete svirati u Beogradu, pred velikim brojem ljudi, a tu se onda malo i popije... Da li više volite da svirate za takvu publiku ili u nekoj mirnijoj atmosferi, pred 'učenim' ljudima?
- Svejedno mi je. Ne interesuje me toliko publika, mene interesuje muzika, kao i te ljude što su došli. Njih zanima šta sviram, a ako bi se bavili time ko sam ja i šta radim, ili kad bih ja razmišljao o tome šta oni rade - da li piju ili ne piju... Mislim, pijem i ja (smeh). Tom prilikom ćete opet nastupiti s Bobanom Markovićem. Osećate li neku dublju povezanost s njegovom muzikom ili vam je ona prosto egzotična?
- Nije egzotična, pa i ja živim u ovoj zemlji, trubači sviraju i u Subotici. Oni prosto dobro zvuče, najbolji su u tom stilu. Kako ste se upoznali?
- Kupio sam njegovu kasetu u Subotici, pa sam to dugo vremena slušao u kolima. A onda me je pozvao Ljubiša Samardžić da napravim muziku za film 'Točkovi', pa sam ja pomislio: 'Ako je to srpski film, hajde da sviram s trubačima!' A onda je policajac s Petlovog brda pozvao policiju da nađu Bobana Markovića u Vladičinom Hanu, pa su Bobana doveli u Beograd da snimamo muziku za film. Posle su me pozvali na džez festival u 'Sava centru', i to nam je bio prvi zajednički nastup. Da li vas je nekad možda vodio u Vladičin Han?
- Da, naravno. Tri dana smo svirali u njegovoj kući, imali smo probno snimanje. Bobana i sebe ste jednom uporedili sa Maradonom i Zidanom...
- Jedanaestorica ih je u bendu, pa sam zato izmislio to sa Maradonom i Zidanom. Pre izvesnog vremena ste se skrasili, postali otac... Utiče li taj novi život i na vašu muziku?
- Da. Mirnije sviram, mirniji mi je život. Ni muzika koju sviram nije više toliko oštra... Da li vam je poznata muzika subotičkog benda 'Pionir 10'?
- Ne. Retko idem do grada, pošto živim na Paliću. Odem do prodavnice i nazad. Imate li utisak da su tamo ponosni što ste odande?
- Neko je ponosan, a neko neće ni da čuje. U svakom slučaju, ja nisam običan stanovnik tog grada. Težak sam slučaj, ponekad.
Milan Vukelić
|
