Izvor: Blic, 05.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Testament proganjanog umetnika
Testament proganjanog umetnika
Beograd je stigao poznarti reditelj Lordan Zafranović koji je poslednju deceniju proveo u Pragu, gde je svojevremeno diplomirao filmsku režiju, da bi prisustvovao retrospektivi svojih filmova koja počinje večeras jugoslovenskom premijerom 'Testamenta'. Govoreći o tome kako se oseća reditelj pred retrospektivu svojih filmova, Zafranović kaže da se uvek oseća velika odgovornost pre svega prema publici.
- Od kad sam završio akademiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Pragu, radim naravno za publiku. Najvažnije je da publika prihvati ono što smo napravili ili što sam napravio i ako je moguće da to i pohvali. Ne znam kako će mlada beogradska publika reagovati na filmove koji su rađeni u jednom drugom vremenu i za jedno drugo vreme. Istina, uvek sam nastojao da radim vanvremenske filmove, ali nisam uvek uspevao u tome. Neki filmovi su i danas preaktuelni. Ta neka istorija kojom sam se ja bavio izgleda da se ponavlja. I na žalost u sve drastičnijem obliku. Tako da će, slutim, i ova mlada generacija prepoznati kao svoje teme kojima sam se bavio. Skrenuli ste pažnju na sebe i svoj rad, da ne kažem postali slavni, filmom 'Okupacija u 26 slika' u kome između ostalog govorite o fenomenu ustaškog pokreta?
- Kada sam došao do određenih dokumenata iz Drugog svetskog rata, pomislio sam: ako ću se već baviti filmom, onda treba da progovorim, bez obzira na rizike, o nekim temama i tzv. crnim mrljama pred kojima zatvaramo oči. 'Okupacija u 26 slika' jeste rezultat takvog stava. Naravno da nisam znao kakve će reakcije biti. A bile su burne. I različite u različitim sredinama. U Hrvatskoj je bilo ne samo kritika filma, već i blago rečeno neobičnih analiza moje ličnosti. I do dana današnjeg u toj sredini je ovaj film ostao sporan. U drugim delovima bivše Jugoslavije prihvaćen je drugačije. Smatralo se da je 'Okupacija' progovorila neku istinu. Ova retrospektiva koja večeras počinje odvija se, na žalost, u takvoj atmosferi koja ga čini aktuelnim kao i pre dvadeset godina.
Pred raspad uradili ste film o zločinima u logoru Jasenovac, ali vam nije pošlo za rukom da završite film o deci Kozare?
- Napravili smo taj film o Jasenovcu koji je izazvao velike kontroverze i polemike u Hrvatskoj. Naročito je bio kritikovan od tadašnjeg direktora Instituta za povjest, gospodina Franje Tuđmana, koji je kasnije došao na čelo države. Od njegovog dolaska nije bilo moguće raditi i živeti u toj zemlji, tako da sam ja iz te Hrvatske otišao između ostalog i zbog tog filma. Što se tiče 'Dece Kozare' mi smo upravo pripremili i scenario i obavili druge predradnje ali je pukao ovaj užasan rat, sve se raspalo i filma nije moglo biti. Do 1991. vi ste bili jedan od najcenjenijih reditelja da biste potom bili na listi nepoželjnih...
- To je bila druga zemlja. Hrvatska je imala svoje ministarstvo za kulturu, Srbija takođe, kao i druge sredine. Radili smo filmove kao koprodukcije. No, nakon dolaska nove vlasti, odnosno Franje Tuđmana, ustanovljen je jedan nacionalistički predznak koji je doveo do velikih nesreća i u samom hrvatskom narodu. Neke vaše kolege, novinari, stvarili su Gebelsovske liste kinematografskih ostvarenja. S obzirom da više nije bilo Jugoslavije, trebalo je ukinuti i jugoslovenski film. U tom talasu stradali su i moji filmovi i 'Okupacija u 26 slika' i 'Pad Italije' i 'Večernja zvona'. Oni su isključeni iz hrvatske kinematografije. Čak godinama ni ja, kao ni neke moje kolege, nisam mogao da dobijem iz hrvatske kinoteke te filmove za retrospektive koje sam priređivao u svetu. Posle Tuđmana i te stvari su postale malo liberalnije. Naime, konačno je održana retrospektiva mojih filmova u Zagrebu i u Splitu. Posebno mi je drago što je prikazan moj film 'Zalazak stoleća - testament' koji je bio crna krpa kojom su oni mahali, šaljući po svetu poternice za mnom. Nisam mogao da završim taj film u Hrvatskoj, pa sam ga preneo u Sloveniju, pa u Austriju, pa u Pariz, pa sam ga na kraju tek u Pragu završio. On će i ovde otvoriti retrospektivu.
O čemu je reč u 'Zalasku stoleća - testament'?
- To je moja intimna priča o tome šta smo mi zapravo posle tolikih ratova, mržnje i ubijanja. Da li smo zaista sami činom rođenja dobili sve te nesreće i da li će se one nastaviti u cikličnom kretanju. To je i analiza svega što sam do sada radio između ostalog vezano i za Hrvatsku. Podsetiću vas da sam 1986. snimio kompletan proces Andriji Artukoviću. Naime, film je specifična forma, rađen u vidu testamenta koji ostavljam potonjim generacijama. Kada uporedite probleme koje ste imali sa cenzurom na početku karijere i ova sadašnja zbivanja, šta je za vas teže?
- Uvek je najteže biti izvan vlastitog doma, jer to je nesreća po definiciji. Znate, u vreme kada smo se borili i osvajali korak po korak neke slobode i prava, bile su to teške bitke, ali su vođene tu, kod kuće. Najgore je tući se s nekim ko te suštinski ne zanima. Na primer, već posle filma 'Okupacija u 26 slika' cenzure su olabavile, slobodnije se disalo. Ali ova faza emigracije - koja je i dobra zato što upoznate mnogo ljudi, gradova i kultura - više boli. Jer, u situaciji ste da ne možete da se napajate iz svakodnevnog života koji se odvija okolo, jer vas on ne zanima i suštinski vas ne dira. Pogotovu kad radite na jeziku koji nije vaš zato što jezik nije samo komunikacija. On je suština. Čime se sada bavite?
- Pošto je propao projekt 'Otok Balkan', koji je trebalo da snimim po knjizi Vidosava Stevanovića, snimam jedan manji film - 'Moć ljubavi' o dva naša emigranta iz Bosne koji su u vreme poslednjeg rata došli u Češku i zaljubili se u istu ženu. To je film o kušnji bratske ljubavi i o nesreći emigracije. Kako je pozicija ljubavi u vremenu kada se ne može živeti od politike ratova pritisaka?
- Jedno je život, a drugo film. U životu ljubav i nije ništa drugo nego briga o nekome ili o nečemu. Lično, verujem da se samo preko ljubavi i stvaralaštva možemo izvući iz tragedije u koju je većina nas nedužno upala. Ljubav je jedino moguće rešenje, ali ako imate sreću da je sretnete. Jer ljubav se ne sreće svakodnevno. Ima ljudi koji je nikada nisu sreli. To su oni koji prave ratove, jer da su ljubav sreli ne bi ih nikada pravili. Oni su deca đavola. Tatjana Njezić
