Izvor: Blic, 29.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teško nama normalnima
Teško nama normalnima
Razgovor sa rediteljem Jagošem Markovićem uvek je zanimljiv. Ovoga puta intervju je upriličen u ranim, vrelim, popodnevnim časovima u jednom od beogradskih kafića u kome Jagoš voli da pije kafu s mlekom. Poznato je da je Marković potpisao veliki broj pozorišnih režija i dobio mnogo nagrada. Sada radi Molijerov komad 'Učene žene', za novo, izvrsno sređeno 'Pozorište na Terazijama', o čemu za 'Blic' kaže:
'Retko smo složna i vedra >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ekipa; i svaka proba je na radost. Često sam i u ranijim projektima ponavljao u kritičnim, paničnim situacijama: ‘Pa ljudi, mi smo tu da nam bude lepo, a ne da se mučimo. Sa ‘Učenim ženama’ u V beogradskoj gimnaziji, gde probamo, zaista je divno.' Pre petnaestak godina već ste radili 'Učene žene'. Šta ćete sada izvući u prvi plan?
- Pa, ovamo ludi, onamo glupi a otuda i ludi i glupi. Teško normalnima! Mislite li da to donekle liči na stvarnost?
- Apsolutno. Jeste. Da. Ali, ja sam više puta rekao: sa lude stvarnosti živ u grob da legnem – neću. Pa onda bar se nasmejmo i duši olakšajmo. Što je zborila moja Baba Lepa, baba obavezno velikim slovom - da se čo’ek jadu nasmije.
Ako se ne varam, vi ćete početkom ove sezone raditi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu? Koji komad je u pitanju?
- Jeste, radiću. Ali vam neću reći šta, jer kad bih vam rekao, svi bi čitaoci saznali (smeh). A nije još došlo vreme da saznanja i spoznanja dožive objavljivanja. A da li je tačno da ćete u dogledno vreme u Trstu raditi predstavu povodom tristote godišnjice rođenja velikog italijanskog dramskog pisca Karla Goldonija?
- A odakle vama to?! Pa jest’, pozvali me ljudi. Nezvanično je još uvek, ali je izvesno. S obzirom da je njima Goldoni što i nama Nušić, nije da nisam počastvovan, pravo da vam kažem. Bije vas glas da ste majstor spektakla. U kom smislu nameravate da to pokažete kada je reč o Goldoniju u Italiji?
- Ja ne znam da l’ sam majstor spektakla, pa s toga ne znam ni kako ću to pokazati. Vaša supruga Vanja Marković je glumica. U kojoj meri se vaš profesionalni život preslikava na lični? Da li utičete na njen rad, komentarišete li ga?
- Ne utičem. Ne komentarišem. Ja sam u kući crnogorski muž. Malo bolji šofer 'Tare'. Evo, sad je aktuelna duboka rasprava da li ćemo džem od pomorandže praviti po receptu moje majke, zašta se Vanja gorljivo zalaže, ili po starodubrovačkom receptu Neve Rošić za kojim sam ja mahnit. Srećom po mene, a i po nju, recepte Mani Gotovac (upravnica Riječkog narodnog pozorišta, prim. nov.) usvojila je bez primedaba. Neretko se može čuti da nije lako sa vama sarađivati. Kinjite li nju?
- Da je kinjim – kinjim je; kao i sebe i sve oko sebe. Takođe se može čuti da ona igra uglavnom samo u vašim projektima...
- A kod mene, otkad je došla u Beograd, odigra 'Elektru' i Adelu u predstavi 'Dom Bernarde Albe'. Drugi reditelji u čijim je predstavama igrala vode sa 10:2. Nedavno su u žutoj štampi osvanule naslovne strane i fotke paparaca vas i Severine na ručku. I ranije je postojala tu nekakva intriga. Dakle?
- Ja sam presrećan što sam u ovom političkom trenutku u Srbiji vratio temu iz srpske istorije jednom šniclom. Ostajem presrećan i čast mi je što sam zastupljen u medijima ničim zasluženo do li tom jednom šniclom. To beše moja najlakša stepenica na putu do toliko žuđene slave. Sada je vrlo aktuelno da glumci, van svog primarnog umetničkog posla, recimo snimaju reklame. Kakav je vaš stav prema tome? Utiču li, po vašem mišljenju, takvi i slični poslovi na njihov osnovni poziv?
- Za reklame Bogu hvala; nek zarade i pravo je! I malo je koliko god dobili. Uvek želim da je više. Nemojte misliti da to na njihovu glumu utiče. Talentovani ostaju talentovani. Veliki ostaju veliki. Oni koji to nisu, nažalost, neće tako do talenta ni doći. Talentu praštam sve, zahvalan sam što postoji, u njemu uživam, a netalentu ne praštam ni vrlinu. Tatjana Nježić
