Izvor: Blic, 26.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teška kiša Boba Dilana
Teška kiša Boba Dilana
Književnik i ugledni prevodilac Dragoslav Andrić, po zanimanju kako kaže, suprug dramske umetnice Radmile Andrić, promovisaće, samostalno objavljeno, drugo izdanje svoje Antologije stereo stihova, u utorak, 26. decembra, u 19 časova, u Domu omladine, a uz podršku Otpora. Tekstove će čitati rok muzičari.
Antologiju rok poezije zlatnog doba objavio je Andrić prvi put pre petnaestak godina, u petnaest hiljada primeraka. Pre mesec i po >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dana, izašlo je peto izdanje njegove 'Svaštare', odnosno udžbenika nonsensa. Poznat je i po Antologiji grafita... Ta zbirka doživela je, ove godine, sedmo izdanje. Predstoji mu završetak novog udvostručenog izdanja 'Rečnika žargona', sa preko 18 hiljada reči, a o tome za'Blic' kaže:
- Ništa nije teško raditi, kada vas uhvati kolekcionarska strast, a to me je davno uhvatilo. Kada je trebalo da prevedem, za Pozorište na Terazijama, slavni mjuzikl: 'Priče iz zapadnog kvarta', čija se radnja odigrava u ambijentu njujorških siromašnih, omladinskih bandi, kojima nisam mogao u usta da stavljam knjiški jezik, ni ove naše žargonske izraze 'ćale, kevo...', angažovao sam mlađe muške članove porodice, a oni drugove, da mi prikupljaju izraze: za policajca - otac, i tako dalje. Počeo sam da se oduševljavam. U Beogradu je, baš tog leta, za oca bio popularan izraz - kaktus, i kad razmislite, ima neke veze...
Otkud interesovanje za rok poeziju?
- Izgleda čudno da se baš ja, u zrelim godinama, bavim rok poezijom, ali to je nastavak linije započete mojom psihofizičkom zaljubljenošću u džez i bluz, što me je, kao mlađeg tinejdžera, i navelo da učim engleski jezik, ne bi li sebi dočarao šta to peva, recimo, Armstrong. Sve se to pretvorilo u praćenje muzike, preko soula do roka, koji, uzgred budi rečeno, nisu izmislili belci nego crnci. Primetio sam da je pesnik otkrio šansu da preko roka odrazi bilo svoje generacije, i to planetarne, što se desilo negde na samom startu 60-ih. Prenuvši se, krenuo sam da tragam za građom za antologiju, koja je izašla u vreme kada su u svetu postojale samo dve zbirčice.
Kako ste dolazili do materijala?
- U Londonu sam mesec dana jurio menadžere i autore, dopisujući se pre i posle toga, a najlakše mi je bilo da radim prepeve. Zanimljivo je kako sam 'otkrio' Dilana. Bio sam na šahovskom turniru u Engleskoj, u proleće ‘65. godine. Vraćajući se, nešto posle ponoći, u hotel, podzemnom železnicom, primetio sam naslov u novinama, koje je čitala jedna mlađa devojka, preko puta mene. Pisalo je: 'Čovek koji je učinio protest - muzičkom temom godine'. Bio je to 'Melodi mejker'. U tekstu o Dilanu, pisalo je da tih dana ima koncerte u Paladijumu, ali i da je, zbog zapaljenja grla - nije ga ispirao slanom vodom - završio u bolnici. Preslušavši album u kabini jedne prodavnice ploča, zapanjen pesmom 'Pašće teška kiša', otrčao sam u hotel 'Savoj', gde me je ljubazno primio Dilenov menadžer Grosman. Tada sam ušao i u njegovu sobu, odakle mi je bilo dozvoljeno da uzmem sve ploče koje nisam imao. Inače, pomenuta pesma je prožeta izuzetnom snagom, pre svega, poetskom. To je nadrealistička vizija planete posle III svetskog rata - najveća klasika modernog pesništva. Antologijom sam, zapravo, dokazao da ovo stvaralaštvo ne samo da može da se poredi sa drugim tokovima savremenog pesništva u svetu, nego i da ima nešto što drugo pesništvo nema.
A, to je?
- To je, valjda, jedini put u istoriji, da je pesnik govorio u ime svoje i to planetarne generacije. Drugo, književnik u podsvesti ima upozorenje da će ono što sada piše kasnije da ocenjuje kritičar, dok je rok pesnik, pozadi, imao nekog usmerivača, koji mu je bio veza sa slutnjama i još neverbalnim težnjama generacije. Znao je da će 200 hiljada ljudi odjednom čitati istu pesmu.
Koliko je rok muzika uticala na vašu ličnost?
- Te pesme vibriraju u vazduhu ambijenta, pogotovo mladih. Kad su bile one protestne šetnje, pre četiri godine, na sv. Jovana, pozvao me je neki od studenata, u ime organizatora akcije 'Blokadom na blokadu', u Kolarčevoj ulici, upitavši me da li želim i ja nešto da kažem. Bio sam potresen i polaskan da mi se oni, bez obzira na astronomsku razliku u godinama, obraćaju. Valjda su u meni videli nekog neiživljenog tinejdžera, šta li?! Odlučio sam da pročitam Dilenovu pesmu, u sopstevnom prevodu. 'Odgovor u vetru huči', kao i pesmu Duška Trifunovića, jednu od prvih koje je napisao za 'Bijelo dugme', a koja ima refren: 'Probudi se, nešto se dešava...'
Šta ostaje od novije 'poezije' rok muzičara?
- Šteta nije baš tako velika što se tekstova za rok tiče, zato što je u svetu došlo do raspada globalnog raspoloženja mlade generacije u odnosu na samu sebe, na starije, i u odnosu na sisteme vlasti i na budućnost. Pesnik je izgubio osećaj poetske odgovornosti, a kad nemate taj osećaj - pišete koješta. Čast izuzecima kojih, svakako, ima, ali oni više nisu karakteristični. Kvalitet tekstova koji su se u svetu pisali za rok muziku, poslednjih godina, katastofalno je pao, mada je sve to akademska literatura u odnosu na tekstove koji su kod nas, u ovim uslovima, mogli da se guraju uz muziku.
Ko, ipak, odoleva?
- Ne bih o tome, a evo i zašto. Neke od pesama, kada ih prevedeš na engleski, ostavljaju čak bolji utisak, zbog same prirode engleskog jezika. Zato naši glumci kada glume jednog lenjog Hamleta, dok sve ne izgovore, ne vade mač ili otrov, u odnosu na svog britanskog kolegu. ljubica Jelisavać
