Izvor: Politika, 23.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teror diktata
Pošast diktafona kruži svetom, razmatra u dnevniku iz Bogote „Tijempo” (1995) Gabrijel Garsija Markes, u svom eseju o novinarstvu. Tekst je napisan pre sedamnaest godina i bavi se, između ostalog, intervjuisanjem kao novinarskim žanrom. I kada je postao nobelovac (1982), najslavniji živi pisac ostao je veran svojoj prvoj ljubavi iz mladosti – novinarstvu.
Možda je čitaocima „Politike” već dosadilo što često na ovim stranicama vide citate Gabrijela Garsije Markesa. Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << velika je šteta što kolumbijski autor nije imao prilike da kao pisac ili novinar dođe na ove prostore dok je još mogao da piše. Svašta bi tu zatekao i mogao da pribeleži. Vratimo se intervjuu.
„Pre nego što je izmišljen magnetofon, novinar je obavljao posao koristeći tri instrumenta koja u suštini čine celinu: novinarska beležnica, etika i uši koje su reporteri u to vreme još koristili da bi zaista čuli ono što im se govori. Prvi magnetofoni su bili teži od pisaćih mašina s trakama koje su se odmotavale s velikih kalemova… Prošlo je izvesno vreme pre nego što su novinari počeli da upotrebljavaju kasetofon kako bi im pomogao u pamćenju. A još nešto kasnije, diktafon je dobio nemogući zadatak da misli umesto novinara.”
Po Markesu, koji je, ožalošćen jadnim stanjem novinarstva u Latinskoj Americi, tih godina osnovao školu novinarstva, „profesionalno i etičko korišćenje diktafona tek treba da se iznađe”.
Markes je još 1995. zaprepašćen što su tadašnji reporteri pronašli sopstveni surogat, robot koji će umesto njih obavljati posao. „Neko bi morao novinarima da kaže kako to nije zamena za sopstveno pamćenje, već modernija verzija obične beležnice, koja nam je tako dobro služila u početku. Diktafon čuje, ali ne sluša, snima, ali ne misli, veran je, ali nema dušu. Na kraju, njegova doslovna verzija ne može biti tako pouzdana, kao onog koji s pažnjom sluša svog sagovornika, odmerava njegove reči svojom pameću i prima ih sa svojim osećajem za moral.
Autor priznaje da diktafon za radio-novinarstvo ima svoje prednosti: reprodukciju doslovnih reči i neposrednost živog govora. „Ali, mnogi novinari ni ne čuju odgovore onoga koga intervjuišu jer razmišljaju o tome kako da formulišu sledeće pitanje.”
Po rodonačelniku latinoameričkog literarnog buma, čiji moto je da je „stvarnost na ovom kontinentu toliko fantastična da prevazilazi svaku fikciju”, upravo je diktafon krivac za „zloslutno nerealno preuveličavanje značaja intervjua”. „Televizija i radio pretvorili su ga u najnadmoćniji vid novinarskog izraza, ali se čak i štampa privolela vladajućem pogrešnom mišljenju kako glas istine ne pripada novinaru, već onome koji je intervjuisan…”
Dalje, Markes u ovom izuzetno vrednom razmatranju, koje se može naći u arhivi kolumbijskog dnevnog lista „Tijempo”(na španskom jeziku), prednost nad intervjuom daje reportaži, „kompletnoj priči o nekom događaju, onako kako se on desio u stvarnosti, tako da se čitalac oseća kao da je bio prisutan”. Intervju i reportaža po kolumbijskom magu pisane reči se međusobno dopunjuju i ne isključuju. Ipak, Markes s pravom tvrdi da je jedino pravo novinarsko delo ono koje predstavlja kompletnu priču, a ne ono koje se isključivo bazira na rečima sagovornika, pogotovo ako se u novinarskim pitanjima i potpitanjima ne vidi nikakva distanca od sagovornikove „istine”.
Od te 1995. intervju je, bar na srpskoj sceni, ako ne i šire, dalje nazadovao u evoluciji, a reportaža ili kompletna priča je praktično nestala.
Doduše, novinari nisu glavni i jedini krivci za to jadno stanje, mada nisu ni potpuno nevini.
Ohrabreni zabludom da je intervju kruna novinarstva, a da je glavni instrument za intervju diktafon, ili još gore prepiska preko elektronske pošte, političari diktiraju svoju istinu i predstavljaju je kao apsolutnu.
Koliko ste puta čuli kako najznačajniji i najmoćniji političari kod nas otvoreno u toku intervjua razmatraju motive novinara i ispituju pozadinu pitanja, ili igraju istovremeno ulogu novinara i njegovog sagovornika. Aleksandar Vučić je tu prvak: „Ja vrlo dobro znam zašto mi kao osoba koja je navijala za poraženi režim postavljate ovakva pitanja”, ili „Ako me pitate da li ću se boriti do kraja protiv korupcije, moj odgovor je ’da’”, ili „Ako me pitate da li ću odustati od ovog cilja, moj odgovor je ’Ne pada mi na pamet’”.
Krajnje je vreme da mu neko u ovim ozbiljnim vremenima kaže da prestane sam da kreira ili bira pitanja i da odgovora na retorička pitanja koja sam sebi javno postavlja.
Nisam za isključivanje diktafona, jer danas kada niko nikom više ništa ne veruje mora da postoji neki konkretan dokaz o izgovorenim rečima. Ali sam za to da novinaru mora biti dopušteno da postavi bilo koje pitanje koje bi moglo da dovede do razjašnjenja nekog problema. I da odgovorni političar mora da se potrudi da na to pitanje što potpunije odgovori. Pod uslovom, naravno, da je novinar iscrpno prethodno proučio svoju temu, da se dobro pripremio za svoj posao. I da obe strane budu odgovorne za izgovorenu reč.
Novinarska profesija, ako nam je do demokratije zaista stalo, mora da povrati svoju ulogu. Narod bi morao da prestane da se sluđuje. Zajednički, novinari i intervjuisani zvaničnici moraju da obnove smisleni informativni dijalog. Da cilj tog razgovora bude iznošenje ideja, razotkrivanje zloupotreba, jasno obaveštavanje javnosti o dogovorenoj strategiji rada, razmatranje manjkavosti i prednosti određenih rešenja…
Jednog dana premijer Dačić kaže „Izem ti ja tu Evropsku uniju…” drugog je naš cilj da što pre dobijemo datum pregovora kako bismo se toj „izem ti” približili. Trećeg, svoje pregovore s Tačijem izjednačuje sa čišćenjem snega što bi moglo da bude i simpatično kao šlagvort. Ali bismo usput morali od premijera da saznamo zašto u Srbiji nema brzih pruga, čak i kad sneg ne pada, šta je sve ministar za infrastrukturu obećavao, a nije ispunio, pa i da dođemo do jasnog računa koliko je para uloženo u puteve, koliko je vrpci presečeno i koliko kilometara napravljeno.
U nestašici pravih objašnjenja, ili smislenih intervjua, stranke se gađaju bombastičnim saopštenjima. One se sa spikerskom doslednošću prenose bez komentara. Čeda se „za šaku dolara” prodao svojim finansijerima čije ime „ne sme da izgovori”, emitovano je iz sedišta SNS-a.
Demokratska stranka, da pomenemo samo jedan od novijih primera, optužuje SNS da „stvara idealnu priliku za povampirenje desničarskih i nacističkih organizacija koje, nažalost, imaju podršku u novim vlastima”, a SNS odgovara da je to „providno spinovanje Demokratske stranke” koja je gnevna zbog toga što ima „kadrove koji su iskusni samo u pljačkanju i uništavanju zemlje, i u medijskom blaćenju svakog ko drugačije misli”. Još mnogo takvih i sličnih „povampirenja” zamućuju nedostatak pravih pitanja i pravih odgovora.
Šta bi na ovo rekao jadni Markes ? Verovatno da su novinari zaboravili profesiju, a da su političari smeli sa uma kome uopšte oni treba da služe i u čemu se sastoji njihov posao. Kao da nisu shvatili opomenu 6. maja.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 23.12.2012
