Izvor: Vostok.rs, 13.Feb.2016, 14:16

Termopili, a u Mačvi

Termopili, a u Mačvi

Nisu prošla ni puna dva meseca od Karađorđevog poziva narodu 1804. godine da se podigne na Turke, a na sve strane dolazilo je do sukoba i okršaja ustanika s neprijateljem. Pod vođstvom Jakova Nenadovića, jedanaestog marta 1804. godine, deo srpske vojske koji je krenuo na utvrđeni šabački grad zauzeo je položaje na desnoj strani Dumače i tako zatvorio puteve prema Valjevu i Zvorniku. Uvereni da se radi o malobrojnom neprijatelju, Turci su odmah izašli iz tvrđave u borbenom poretku, krenuli u juriš i, nepripremljeni za ono što ih čeka, upali u zamku.

Prema planu koje su njihove starešine prethodno pripremile, malobrojni ustanici na koje su prvo naišli odmah su počeli da se povlače, a potom se dali, kako je to izgledalo, u bezglavo bekstvo pred mnogobrojnijom neprijateljskom vojskom. Turci su zaboravili na opreznost i sjahali te jurnuli za njima u gustu šumu i tako napravili kobnu grešku. Kada su se dovoljno odmakli od tvrđave, do tada skrivena srpska vojska napala ih je s bokova, a oni koji su do tog trenutka bežali, okrenuše se prema progoniteljima. Da bi po Turke stvar bila još gora, jedan odred srpske vojske s leđa im je zatvorio bilo kakvu mogućnost za povratak. Posle prvog puščanog plotuna ustanici su povadili jatagane, nasrnuli na okružene Turke i pobili ih do poslednjeg.

Na ovu pobedu, oslobođenje Valjeva i ustanički uspeh kod Svileuve, druga strana odgovorila je surovom odmazdom. Po naredbi svog vođe Mus-age, preostala turska vojna posada iz šabačke tvrđave napala je srpsko predgrađe Bair, zapalila 130 kuća i pobila sve živo što nije izbeglo na vreme. Čak ni pse nisu poštedeli.

Sa Drine, iza leđa

Saznavši za ovaj masakr, ustanici su okružili šabačku tvrđavu sa tri strane (sa četvrte je bila obala Save), ali bez topova i opsadnih sprava, koje nisu posedovali, nisu mogli da je osvoje. Stoga su se ograničili na onemogućavanje bilo kakvih dolazaka u grad i odlazaka iz njega, na sprečavanje opskrbe turskog garnizona i, istovremeno, na grozničavo traženje potrebnih oruđa za odlučujući napad na tvrđavu. Svakodnevno je dolazilo do čarki, povremeno i do neuspešnih ispada opkoljene vojske iz tvrđave, ali su ustanici sve jače stezali obruč. Uskoro je Mus-aga bio prinuđen da traži dodatne količine municije, ali mu, u opštem plamenu ustanka, njegovi sunarodnici nisu mogli odmah pomoći. Kako se opsada produžavala, opkoljenim Turcima je počelo da ponestaje i hrane. Na njihove vapaje, dahije su iz Beograda organizovale mali rečni konvoj od jedne veće lađe i dve šajke, koji je trebalo da preko Save stigne da opkoljenom Mus-agi popuni zalihe. Međutim, ustanici su ova plovila presreli kod Umke i neprestano ih gađali sa obale sve do Ostružnice, pa se konvoj zbog gubitaka u ljudstvu (osam mrtvih i sedam ranjenih) okrenuo i vratio odakle je pošao.

Svestan da, prvenstveno zbog nedostatka municije i hrane, Šabac neće još dugo moći da se održi, turski zapovednik poslao je glasnike vođi ustaničke opsade, tražeći da Srbi njegovom garnizonu dopuste da se mirno povuče u Bosnu. Međutim, Jakov Nenadović nije bio spreman da to učini. S dobrim razlogom. Bio je uveren da bi u tom slučaju Mus-aga na ovom pravcu prikupio novu vojsku i da bi se zatim ubrzo vratio u Srbiju. Zato je opsednutim Turcima odgovorio da oni mogu da odu, ali samo ka Beogradu, što je opet za ove tada bilo neprihvatljivo.

I dok su prilike oko šabačke tvrđave iz dana u dan ostajale manje-više nepromenjene, pojavila se nova pretnja po ustanike. Izvesni Nožin-aga (po nekim izvorima i Mula Nožin), koji je inače živeo u Beogradu i koji se u vreme izbijanja ustanka zatekao kod rođaka u Bosni, rešio je da se borbom vrati kući. S tom namerom je u Zvorniku, Janji i Bijeljini sakupio oko 1.500 najamnika, sa njima prešao Drinu i neometano došao do Lešnice, koja je u to vreme bila tursko naselje. Od meštana varoši saznao je za opsadu Šapca, pa je rešio da opsednutom garnizonu pođe u pomoć i na srpske snage udari s leđa, te da potom produži za Beograd.


Ilustrator: Goran Gorski

Međutim, na tom pravcu čekao ga je Kitog, gusta hrastova šuma oko manastira Čokešine, u kojoj se tada nalazilo nekoliko stotina srpskih hajduka, već prekaljenih u borbama, koji su izuzetno dobro poznavali taj teren i koje nikako nije smeo da kao stalnu pretnju ostavi za leđima. Zato je i odlučio da tu prvo udari i otkloni sa te strane opasnost po svoje snage, usput poharavši i spalivši manastir.

U to vreme oko manastira Čokešine dejstvovale su dve hajdučke družine – prvu je vodio Đorđe Obradović, poznatiji kao Đorđe Ćurčija (nazvan tako po zanatu kojim se bavio pre nego što se prihvatio onog drugog, hajdučkog), a drugu braća Nedići, Damnjan i Gligorije. Obe grupe su se, naravno, priključile ustanku, ali su bile nespremne da se stave pod tuđu komandu, već su dejstvovale samostalno, povremeno usklađujući svoje aktivnosti sa srpskom vojskom koja se obrazovala i kalila u vatri svakodnevnih borbi. Tako je družina Nedića sa ostalim ustanicima učestvovala u bitkama kod Svileuve i u oslobađanju Valjeva, ali se potom vratila na svoj teren.

Prelazak nove turske vojske preko Drine i njen dolazak u Lešnicu nisu prošli nezapaženo, a Ćurčija je čak, preko svojih veza, saznao i za plan Nožin-age da se prvo obračuna sa hajducima. Zato je odmah poslao glasnika sunarodnicima koji su opsedali Šabac i tražio da mu daju nešto vojske da se obračuna sa ovom novom turskom pretnjom, trenutno smeštenom u Lešnici.

Bez dogovora

Za Jakova Nenadovića ovo nije bila dobra vest jer nije imao zadovoljavajuće rešenje za nastale okolnosti. U blizini nije bilo druge srpske vojske koja bi mogla da mu se pridruži, a ako podigne opsadu, onda bi sve što je do tada uradio bilo uzaludno jer bi okruženi Turci, koji su već bili na ivici snage, bili osokoljeni takvim razvojem događaja i obnovili zalihe, pa bi neku buduću opsadu mogli da izdrže i mnogo duže. S druge strane, ako podeli vojsku i deo pošalje u susret Nožin-agi, pitanje je da li bi njegove preostale snage mogle da zadrže Turke u čvrstom obruču i da se izbore sa mogućim jačim ispadom neprijateljske vojske. Najzad, ako bi samo ostao da čeka, pre ili kasnije bi Nožin-aga njegovu vojsku napao s leđa, a onda, uz mogući istovremeni napad šabačkih trupa, neizvesno je kakav bi bio ishod takve bitke.

Zato je najzad, posle dužeg razmišljanja, Jakov Nenadović prepustio rukovođenje opsadom svom sinovcu (proti Mateji) i sa malom grupom vojnika požurio na sastanak sa Ćurčijom i braćom Nedić.

Sastanak ustaničkog vojskovođe i hajdučkih harambaša završio se potpunim neuspehom jer je na njemu u punoj meri ispoljena uobičajena srpska nesloga i došlo je do velikih nesuglasica oko toga gde se i na koji način suprotstaviti vojsci Nožin-age. Ćurčija je prigovarao Nenadoviću da mu nije doveo potrebnu vojsku, a ovaj mu je odvratio da nije mogao da dovede više. Na to je hajdučki vođa rekao da je onda bolje, kad već nema vojske, da se Srbi sklone „da ne ginu uludo”, pa ako Turci spale manastir, narod će ga ponovo podići, ali ako svi izginu neće imati ko da obnovi svetinju. A i Nožin-aga neće smeti da se po noći mnogo udalji od Drine, već će se vratiti u Lešnicu, što će ustanicima dati vremena da po okolnim selima prikupe još boraca, pa da se nekog od sledećih dana obračunaju s Turcima. Jakov Nenadović to nije prihvatio, prigovarajući Ćurčiji da se uplašio i dodavši:

„Ja ću, u ime Boga, i bez tebe Turke sačekati i razbiti.” Uvređen, Ćurčija je kratko odgovorio: „Kad možete bez mene, tako je i bolje. Neka vam Bog bude u pomoći.” I potom je sa svojim momcima otišao.

Ni sa braćom Nedić Jakov nije mogao da se dogovori oko toga gde da se upuste u bitku. Dok je on predlagao da se svi smeste u manastir i da odatle, pod zaštitom zidova, pruže otpor, oni su se zalagali za postavljanje zasede sa obe strane uskog prilaznog puta kroz šumu kojim su Turci jedino mogli da prođu.

Odlučno su mu rekli: „Nećemo svojom krvlju crkvu da poganimo, već idemo na megdan junački.”

Ne postoje tačni podaci da li je Jakov Nenadović lično učestvovao u bici koja je usledila. Njegov bratanac, prota Mateja, tvrdi da je on proveo celu noć u borbi i da se tek pred jutro sa nekolicinom preživelih povukao. Istini je verovatno ipak bliži zapis Vuka Karadžića da je on posle sastanka sa Nedićima zaređao po okolnim selima, skupljajući pojačanje, te da je sa njim došao kad je bitka već bila gotova.

Damnjan i Gligorije Nedić, znajući snagu protivnika kome idu u susret i da verovatno niko od njih neće preživeti predstojeću bitku, pružili su mogućnost svima pod svojom komandom da slobodno odu pre boja sa Turcima.

Boj na Čokešini

Na kraju je ispalo sve kako su Nedići hteli.

Dvadeset osmog aprila 1804. godine, ukupno 303 borca, hajduka iz družine braće Nedića, zauzela su busiju u gustoj šumi na mestu zvanom Lipovica uz usku stazu koja je vodila prema planini Cer i manastiru Čokešini, gde je, prema mišljenju njihovih vođa, bilo najbolje dočekati Turke. Podelili su se u dve grupe. Jedna je bila južno, ispod puta, a druga, u kojoj su bila oba brata Nedić, na severnoj strani, iznad brda Džajevac. Tu su se pritajili i čekali.

Podaci o turskim snagama koje su nailazile su različiti. Najverovatnije ih je bilo između 1.500 i 2.000. U svakom slučaju, svi izvori se slažu da je turska strana po broju boraca bila u ogromnoj prednosti.

Kolonu koja je išla prema Čokešini pratila je nesnosna buka zurli i bubnjeva. Nepoznati pesnik, opisujući taj pohod samouverenih silnika koji su krenuli da spale srpsku svetinju, slikovito je rekao:

„Bubnji biju, a svirale svire,

sva se zemlja ispod Cera trese.”


Međutim, buka je umukla i, koliko god da je bila velika, kolona se uskoro razvukla zbog konfiguracije terena. Turci su mogli da idu samo uskom stazom uzbrdo između ogromnih hrastova i drugog gustog rastinja sa obe strane puta, u koloni jedan po jedan. U takvom poretku su i došli do zasede tako vešto postavljene da je nisu primetili sve do prvog puščanog plotuna. Ubitačnom vatrom srpski borci proredili su prvi deo kolone, pa se iznenađeni Turci u prvi mah dadoše u beg. Tako je nastala potpuna pometnja jer su se na uskom putu sudarali oni koji su bežali sa onima koji su im dolazili u susret. Dodatni doprinos nastalom neredu dali su novi plotuni srpskih branilaca, pa je na samom početku bitke jedno vreme izgledalo da će neverovatno postati moguće i da će šačica Srba uspeti da mnogobrojniju tursku vojsku natera u beg. Ali to je, nažalost, bio samo prvi utisak. Uprkos upornoj i preciznoj vatri branilaca, napadači su se pregrupisali i uzvratili vatru.

Bitka je trajala ceo dan, a uprkos tome što su se gubici napadača brzo uvećavali, branilaca je bilo sve manje. Jedan za drugim, padali su hrabri i ponosni. Čak su i njihove vođe, braća Nedić, obojica bili teško ranjeni, ali su jedan pored drugog, oslonjeni o dva hrasta, nastavili da hrabre saborce i da pucaju na neprijatelja bez predaha. Uprkos junačkom otporu, Turci su posle više sati upornih juriša i povlačenja, po cenu teških gubitaka uspeli da grupu koja se nalazila na južnoj strani puta potpuno potisnu i da se dokopaju njenih položaja. Međutim, severna grupa, u kojoj su bila i oba brata – heroja, i dalje se držala uprkos tome što ih je bilo sve manje i bez obzira na to što su Turci u više navrata uvodili nove snage u bitku. Tek pred veče, kada je broj branilaca bio više nego prepolovljen i kada im je nestalo municije, pao je i položaj severne grupe.

Trista tri poginula

U prvi sumrak Turci sa isukanim jataganima krenuše u odlučujući juriš. Srpski borci su im se poslednjim snagama suprotstavili i počela je očajnička borba prsa u prsa jataganima, toljagama, noževima, zubima... Kad je pao mrak, u krvavoj šumi podno Cera prestao je i poslednji otpor, a Turci su divljački isekli i polumrtve i već mrtve neprijatelje. Potom su, plašeći se da zanoće u šumi, brže-bolje produžili do manastira, delimično ga spalili i odmah zatim se vratili u Lešnicu. Za njima je ostalo krvavo bojište na kome je, kako je Vuk Karadžić zabeležio, ležalo više od hiljadu mrtvih Turaka i gotovo svi srpski borci. Savremenici su posvedočili da je samo nekolicina branilaca, potpuno izmrcvarena i teško ranjena, ostala pod hrpom tela koja su padala na njih i da ih je noć spasla daljeg iživljavanja surovih napadača.

Zbog toga što su Turci bili u blizini niko se nije usudio da priđe bojištu naredna tri dana, što je tragediju grupice preživelih dodatno uvećalo. Ležali su u bolovima i krvarili, gladni, žedni i sami, puna tri dana. Prvi su uspeli da im se prikradu neki dečaci, čobani iz okolnih sela, koji su se vratili i obavestili starije da pod hrpama tela još uvek ima onih koji dišu. Seljani i izbegli iguman manastira Hadži Konstantin okupili su se i pokušali da pomognu. Našli su devet srpskih boraca koji su davali znake života, ali su svi bili na umoru. Preneli su ih u manastir Čokešinu, gde su neki od njih došli svesti i tražili ko vode, ko vina, a ko malo sira. Istog dana su svi do jednog izdahnuli.

Najveći broj njih sahranjen je na samom poprištu bitke, a spisak svih poginulih Srba u ovom boju, ukupno trista tri imena, sastavio je Vasilije Popović, sveštenik iz manastira Čokešina. Spisak se danas čuva u Vojnom muzeju u Beogradu.

* * *

Istoričar i prijatelj Srba Leopold Ranke prvi je čovek koji je, zbog mnogih sličnosti između one antičke i ove srpske, ovu bitku nazvao srpskim Termopilima. I zaista, gotovo da je isti broj boraca učestvovao u obe bitke, sa istom svešću o neizbežnom ličnom stradanju, ali sa jednakom odlučnošću i junaštvom i, najzad, ishodi tih bitaka gotovo su isti – nadjačan je i kasnije pobeđen naizgled nepobedivi neprijatelj.

Kad je o epilogu boja na Čokešini reč, Turci Nožin-age nisu ostvarili gotovo nijedan od svojih ciljeva – nisu uspeli da potpuno unište manastir, nisu posekli sve hajduke podno Cera i nije im pošlo za rukom da s leđa napadnu srpsku vojsku koja je opsedala šabačku tvrđavu. Štaviše, gubici su im bili tako strašni da su odmah po završetku te surove bitke shvatili da je rat za njih završen. Stoga su se nakon par dana uputili ka Drini – nazad u Bosnu. Uz put su bili ponovo napadnuti i Nožin-aga se sa samo petoricom ljudi vratio tamo odakle je pošao. A imao je preko 1.500 vojnika kada je ušao u Srbiju.

Istog dana kada je lila krv na Čokešini, dogovorena je predaja šabačkih Turaka i Srbi su u tvrđavu ušli prvog maja. Razoružali su posadu i onima koji nisu počinili zločine prema stanovništvu dozvoljeno je da mirno odu ka Beogradu. Zlikovci koji su napravili pokolj u Bairu bili su izdvojeni i svi do jednog posečeni pred tvrđavom.

Autor: Zoran Lazarević
Ilustrator: Goran Gorski
Zabavnik

Nastavak na Vostok.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vostok.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vostok.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.