Izvor: Blic, 30.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tek se moramo učiti slobodi
Tek se moramo učiti slobodi
Značenje reči 'nigdina' je, kako ga ja razumem, postojanje u nepostojanju ili, ako hoćete, nepostojanje u postojanju, - kaže poznata spisateljica Svetlana Vemar-Janković govoreći o kovanici koju je upotrebila za naslov svog najnovijeg romana koji je privukao izrazitu pažnju i kritike i čitalaca.
Pojašnjavajući ovaj zanimljivi naslov Svetlana navodi da 'nigdina' nikako ne mora biti konačna i zato se u romanu ne podrazumeva a i ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << događa bilo kakvo završavanje.
'Moj prijatelj i prevodilac na francuski jezik, gospodin Alen Kapon, reč 'nigdina' prevodi kao 'le pays de nulle part' - zemlja koja je nigde. Prošlu, 1999. godinu, koja predstavlja spoljašnji vremenski okvir romanesknih događanja, svi likovi u romanu, svako na svoj način, proživljavaju kao hod kroz nigdinu, a nigdinu kao oblik lične ali i nacionalne sudbine.' Roman govori i o prošlogodišnjem NATO bombardovanju prepleteno sa pripovestima iz srpske istorije i ličnim sudbinama junaka. Govoreći o životu mladih kažete da žive u naopakoj stvarnosti ukazujući na vladajući sistem izvrnutih vrednosti. Kako u tom smislu gledate na vreme nakon oktobarskih promena?
- Uverena sam da je veliko zbivanje koje zovemo promenama u oktobru, bitna istorijska prekretnica, toliko bitna da još ne možemo ni da shvatimo šta nam se, zapravo, dogodilo i šta nam se događa. A događa nam se ono o čemu smo mogli samo da sanjamo. Do pre tri meseca mi smo, i kao narod i kao pojedinci, bili obeleženi kao nedostojni i zli i preterani iz društva pristojnih naroda. Posle 5. oktobra vraćeno nam je nacionalno dostojanstvo, svuda nas primaju sa uvažavanjem, dolaze nam u pomoć. Opasno je to što smo, neverovatno strpljivi i trpeljivi dok smo podnosili sva divljanja prethodne vlasti tokom deset godina, postali nestrpljivi i netrpeljivi prema greškama nove vlasti tokom poslednja dva i po meseca. A ta nova vlast se teško uspostavlja. Moramo početi da se navikavamo i na vladavinu prava i na zahteve koje postavlja sloboda - a to su teški zahtevi. Zato to navikavanje neće ići ni lako ni brzo, pogotovo, kako kažu dva mlada junaka u mome romanu, što smo živeli suviše dugo u naopakoj stvarnosti, odnosno u stvarnosti u kojoj je vredela lestvica naopakih moralnih vrednosti. Ali, dok se budemo navikavali na promenjenu stvarnost, menjaćemo se i mi sami. Nema sumnje da će biti teška ali će svakako biti sve manje naopaka.
Nakon bombardovanja, kako kaže vaš junak, 'oprezna nada' postala je srpski specijalitet. Da li je reč o promeni u mentalnoj matrici naroda?
- Možda moj glavni lik i greši kad kaže da je, kod protivnika tadašnjeg režima, u 1999. godini 'oprezna nada' postala srpski specijalitet. Mislim da je takva nada srpski specijalitet kroz decenije. Nailazila sam na njene tragove i u doba pred prvi srpski ustanak, i u vreme pred srpsko-turske ratove, sedamdesetih godina prošlog veka, ali i u godinama svih dramatičnih ratnih zbivanja u ovom veku koji postaje jedan od mnogih prošlih vekova. Moj je utisak da je 'oprezna nada' konstanta u mentalnoj matrici našeg naroda i mislim da je dobro - ako je tako. Pred kraj knjige jedna od junakinja, govoreći o periodu posle Drugog svetskog rata, kaže da nam je zemlja ostala podneblje neistine što, automatski, uništava istoriografiju. Jesu li se stvari u tom pogledu promenile? Da li nam i dalje istoriju pišu pobednici?
- Polako, polako: šta je tri meseca nove vlasti u odnosu na šest decenija trajanja stare? Punih šezdeset godina se oblikovalo, postepeno, podneblje neistine - jer je svaki totalitarni režim takvo podneblje, tumačila nam je to i istumačila Hana Arent. U tom i takvom podneblju oblikovani smo i mi i naučeni da vidove neistine primamo kao vidove istine. Biće neophodno da se, kao i slobodi, učimo i prihvatanju istine. Može se dogoditi da nam, čak, odsustvo lažnih stvarnosti teško padne, jer laž zna da bude neobično primamljiva, a ne podrazumeva ni odgovornost. Biće potrebno da se pripremimo i da uložimo i silno vreme i silan napor da se, i u nauci i u kulturi, osvoje prostori oslobođenog načina mišljenja. Istoriografiju, gotovo uvek, kao što je poznato, pišu pobednici ali se u modernoj istoriografiji ne zna uvek ko su pobednici, a ko pobeđeni. Gotovo u svakom svom delu, možda najviše u 'Nigdini', pokazujete kako jezik odslikava društvenu zbilju. Kakvu će sliku jezik odslikati u skoroj budućnosti?
- Kao ni budućnost, ni jezik se ne može predviđati, bar ja to ne mogu. Oblici jezika će zavisiti od oblika budućnosti. Kuda vodi situacija u kojoj nas direktan prenos stvarnosti pretvara u puke posmatrače sopstvenog života?
- Možda sam ja ptica-zloslutnica ali priznajem da strepim od moguće prevlasti virtuelne stvarnosti nad ovom, još našom, nevirtuelnom. Ljudsko biće je i inače sklono površnosti i zadovoljstvu od svakog vida gospodarenja pa se neće, verovatno, moći odupreti ni gospodarenju nad stvarnošću koje nude, a tek će nuditi, buduća elektronska čuda. Takvo gospodarenje nikako nije put koji bi nas vodio dubljem samospoznavanju, a samospoznavanje je, kako nas uče sve religije i sve filozofije, put ka prepoznavanju Smisla i Svetlosti postojanja. Nisu li vaši junaci, čak i ako završavaju u 'Nigdini', ipak pronašli sopstveni smisao u veri i u ljubavi, i to ne samo u strasti, već pre svega u blagosti i toplini?
- U pravu ste. Raduje me što ste to osetili i baš me ohrabrujete, jer ste se našli među prvim čitaocima 'Nigdine'. Htela sam da tako bude ali uopšte nisam znala da li sam uspela i da ostvarim ono što sam, sve vreme dok sam pisala, osećala kao bitan tonalitet nekog dubljeg smisla. Spadam, znate, u one pisce koji zamisle jednu priču a, kad počnu da pišu - ispisuju neku drugu. Uvek se prepustim ruci da me vodi, a ruku vodi jezik.
Tatjana Njezić
