Izvor: Blic, 09.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teatar kao ritual ljubavi
Teatar kao ritual ljubavi
Mene je sam roman 'Hazarski rečnik' uhvatio i opčinio, kao što nas sve velike knjige hvataju na svoj način - rekao je Tomaž Pandur, reditelj iz Slovenije, u razgovoru za 'Blic', nakon konferencije za novinare na kojoj je gromoglasno najavljen početak rada na predstavi po knjizi Milorada Pavića. Reč je o komadu koji se radi u kooprodukciji 'Teatra Tomaža Pandura', Centra 'Sava' i 'Ateljea 212' i koji okuplja brojnu glumačku ekipu iz raznih zemalja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Otkuda želja da režirate baš 'Hazarski rečnik'?
- Ta knjiga ima veliku moć. Na mene je delovala kao virus. Nakon prvog čitanja, ona mi se posle nekoliko godina, jednostavno, sama vratila. Jednog jutra sam se probudio i shvatio da ta knjiga čeka na mene. Jeste li bili u dilemi da li da tu priču postavite na scenu ili da radite film?
- Ne, dileme nije bilo. Odmah sam počeo da razmišljam o filmu, jer kod mene je uvek tako da prvo sve vidim u filmskim slikama, a onda to prevodim u pozorište. Za mene tu velike razlike i nema zato što film vidim kao kraći put do realizacije te moje primarne inspiracije. 'Hazari' su veliki film, i biće tog filma, i nisam od toga odustao uprkos nekakvim preprekama. Vi se, po anketama, ubrajate u pet najvećih živih reditelja ...
- I sam se začudim kada pročitam tako nešto. Ne doživljavam stvari na taj način, niti umem da merim svoje delo. Ništa drugo i ne znam da radim nego pozorište, i to moje pozorište, tačnije onako kakvim ga ja vidim.
A kakvo je to 'vaše pozorište'?
- Uvek nastanu neki nesporazumi kada to moje pozorište pokušate da etiketirate ili svrstate u izvestan žanr ili stil. Međutim, ja sam uvek bio uveren da je pravo pozorište iznad toga i iznad svega, zapravo. Dakle, ono je i nadnacionalno i nadreligiozno i nadgeografsko i pre svega nadpolitičko. To moje pozorište ne priznaje nikakve granice, čak ni one koje smo mi sami sebi nametnuli. Ono prelazi i te duhovne granice koje su zapravo i najopasnije i najdestruktivnije. Zašto su baš te duhovne granice najopasnije i najdestruktivnije?
- Jer su izmišljene i posledica su straha. Jednostavno, segmenti poput straha nemaju prostora u pozorištu kako ga ja doživljavam. To su energetska polja slobodne volje, u tome i jeste sva njegova mistika i sva neobjašnjivost i sva lepota. Zašto ste se opredelili da radite baš u Beogradu?
- Istini za volju, tražili smo privremeni dom za taj projekat. A ja sam osećao da je to baš Beograd. S jedne strane, on je odigrao veliku ulogu u mojoj karijeri, od Bitefa, divnih prijatelja, prvih osvojenih nagrada. S druge strane, baš zato što je tako izranjavan, želeo sam da se ovom gradu nešto pokloni, da mu se da neka mogućnost, da se dovedu umetnici sa raznih strana sveta i da tu u kreativnom procesu nastane predstava koja će odavde krenuti u svet, a ne obrnuto. S treće strane, u Beogradu postoji jedna fantastična, sveža i nova energija. Lično sam osetio svojevrsnu renesansu duha u njemu, bez obzira na kontekst u kome postoji poslednju deceniju. Kako gledate na taj neki politički kontekst u kome je Beograd, pa i ceo Balkan?
- Dugo se nisam ni bavio pozorištem, od 1996. godine, jer je život sam postao dramatičniji od bilo kog pozorišta. Ali sam se kasnije probudio, počeo ponovo da stvaram, i vratio se u 'Božanstvenu komediju'. Dakle, vratio sam se još jednom u svoj pakao, i u svoje čitalište, i u svoj raj. Hoćete da kažete da pozorište ponovo postaje zanimljivije od života?
- Ono mora da bude zanimljivije od života jer, u protivnom, znači da nešto ne valja. Kad smo već pomenuli Danteovu 'Božanstvenu komediju', njen treći deo 'Raj' izveden je premijerno na vaš rođendan, 19. februara. Slučajnost ili...?
- Slučajnost, ako verujete u slučajnosti. Ja ne verujem. U svakom slučaju, osećam se kao novorođen, mislim da sam iskoristio datu priliku za sopstveno obnavljanje. Koji je vaš komentar političkog trenutka na Balkanu ili u Evropi, i kakva je tu pozicija umetnosti?
- Ceo svet doživljavam vrlo slično. Naši balkanski prostori još uvek su pod velikom lupom. Ali kada se to iskustvo prevede na svet, jasno je šta se događa i da je to strašna stvar. Šta?
- To je jedna grozota! Vladavina straha, i koji je sve veći, a sve je manje onoga što nas čini zapravo ljudima. Sve je manje ljubavi. Moje je uverenje da se u te dve temeljne kategorije vode svi ratovi i sve zlo i sve loše što nam se događa. Možda je naivno, ali verujem da i pozorište samo ima u tom smislu određenu moć i ulogu jer u nama su još uvek prisutne sve te emocije, samo su, možda, malo uspavane. Ljubav traje, ona je večna. I tu mislim da pozorište može odigrati veliku ulogu jer ono budi i doslovno dodiruje neke tačke u nama i budi nam neke nivoe svesti. Ljubav je, u osnovi, jača od straha. Kao što je teatar, kako ga ja vidim, zapravo ritual ljubavi. Tatjana Njezić
