Izvor: Politika, 25.Apr.2011, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tanka crna linija
Svako radi ono što ume ili mora: mafija svoje, država svoje
U martu lanjske godine predsednik Tadić beše žustro progovorio protiv organizovanog kriminala. Njegova je odlučnost bila na maksimumu, pa je izgledalo da su srpski kumovi bez šanse. Jer ne bi se šef države oglašavao tek tako.
Dan ili dva posle njega, ministarka pravde Snežana Malović uporno je tvrdila kako od države jačih nema, pa makar to bio i Šarić, uspešan poslovni čovek zatečen ovde sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tonama opijata.
Država je zaplenila drogu i verovatno je spalila kako zanosni prah ne bi dopao u nos radoznaloj omladini. Šarić i još nekoliko njegovih poslovnih ljudi odmetnuli su se, kako to obično biva, u nepoznatom pravcu.
I ministar policije Ivica Dačić mogao je da doda svoje vicepremijersko i policijsko mišljenje mudroj sentenci ministarke pravde. A to je da državna sila ne trpi konkurenciju u pokazivanju snage, pa dakle ni u beskonačnoj zapetljanciji kumovskih veza.
Sticajem nekih okolnosti, autor ovog teksta se u to vreme beše našao pri najvišem mestu, na kome šef države nije pokazao previše optimizma. Ali odlučnosti je bilo, kao što početak ovog pismena kazuje. Oko njega je vladao kabinetski spokoj, pa se stekao utisak da je čitava država sa svojim problemima i ushićenjima sažeta na Andrićevom vencu.
Godinu dana posle, važno je znati zašto je splasnuo Tadićev entuzijazam? Utisak ovog autora se može razlagati na manje ili više utemeljenih pretpostavki, a ključna bi bila ova: šef države nije imao podršku. Nije imao dovoljno dobru potporu za ono što je naumio. Možda njegovi savetnici nisu odabrali dobro težište, mada je i Šarić bio i jeste krupna zverka u nerazmrsivoj sivoj zoni političkog i realnog kriminala.
Predsednik je zazirao od misterije koja nastaje na nivou simbioze realnog kriminala i razuđenog mehanizma državnog aparata. A to znači kako se deo podzemlja lagodno uspentrao na vlast (parlamentarnu, izvršnu i sudsku), što omogućuje kriminalizovanim delovima države da siđu u podzemlje.
Postoji opravdana strepnja od rasporeda realne moći u državi i među kumovima, računajući i na pogodnost navedene patološke simbioze. To znači pre svega rang finansijske snage, pri čemu se osiromašena država sudara sa enormno bogatom mafijom, sklonom i spremnom da plati sve i koga treba, na bilo kom nivou. Računa se da mafijaška unija u Srbiji raspolaže sa aktivnim potencijalom od oko desetak milijardi dolara, kako bi mogla da sačuva glavnicu bogatstva.
U najgoroj varijanti (procena tajnih službi) mogla bi i da organizuje vrlo mobilnu i opasnu gradsku gerilu. I ovako u Srbiji već ima više od 60.000 naoružanih i nakrivo nasađenih bodigardova (bez revnosne policijske kontrole). Mnogi od njih obučavani su u amaterskoj domaćoj radinosti, i kao takvi opasni su za svoje štićenike, okolinu i sami za sebe.
Na tom nivou tvrdnja ministarke pravde izgleda kao hrabrenje pred ogledalom, jer da nije tako parolu nije potrebno izreći, još manje ponavljati. Dačić se redovno slika kad policija pohvata grupu razbojnika, praveći sebi policijski i politički marketing. Njegova poruka koja u ezopovskom prepevu glasi: „Vidite kako mi to radimo...!” nije lišena značaja. Ali ključni parametri vladavine koalicije realnog i političkog podzemlja ostaju netaknute.
Kolubara je metafora zastrašujuće korupcije u krugu koji poštena policija i tužilaštvo ne sme da dira. U odnosu na stotine miliona evra nestalih odatle, kapitalni diler droge Šarić je pravi početnik.
On je pao na isporuci, i ostavio državi svoje treš građevinsko carstvo koje je trijumfalno pokazano građanstvu. Kolubara se ne dira, jer to je deo političkog zaloga bivše vlasti za budućnost sadašnje. Dirneš li tamo, čućeš kako te optužuju za politički progon, i to je odbrana moguća samo u primitivnoj političkoj demokratiji, u njenom parodijskom prividu.
Pokušaj da se ispitaju mogući inspiratori Đinđićevog ubistva dobili su odgovore u optužujućoj formi, čak i peticiju protiv jednakosti pred zakonom. Pobunu crvenih beretki, kao pokušaj državnog udara par ekselans, javno je podržao predsednik države protiv koje je udar začet.
Sve su to nasleđa koja vode srpsko društvo u civilizacijski glib, pravnu anarhiju i vrednosnu tamu. Uz korupcijski eldorado u vladajućoj oligarhiji, zaista je teško predsedniku, sve i da hoće, da pokrene ljude koji su samo dužni da rade svoj posao. Njegovo je bilo samo da ih podseti, ali stvari uglavnom kreću nizbrdo.
Ako je ovaj tekst uslovno posvećen predsednikovoj odlučnosti koja je uglavnom ostala bez odjeka, slutim da čovek nema prave oslonce u vlasti, iako njegova realna moć nije nimalo sporna. Dakle, vlast je tu, samo šta sa njom? I svako radi ono što ume ili mora: mafija svoje, država svoje. Sreću se samo tamo i onda kad su upućeni na iste poslove.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 25.04.2011
