Izvor: Politika, 09.Feb.2011, 00:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tamo, ne tako daleko

Danas, mereno dohotkom per capita, Bliski istok dostiže svega 28 odsto evropskog proseka

Tunis, Egipat, Jemen, Jordan… Verujem da dobar deo razloga zbog koga su ljudi u ovim zemljama besni ne leži samo u aroganciji lokalnih autokrata. Arapski svet, odnosno Bliski istok, ekonomski sve više zaostaje za drugima.

A nije oduvek bilo tako. Ekonomski istoričari tvrde da je Bliski istok bio (nešto) bogatiji (veće učešće u svetskom BDP-u) od Evrope početkom drugog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << milenijuma. Da bi početkom 18. veka Evropa činila 22 odsto, a Bliski istok samo dva odsto svetskog BDP-a. Danas, mereno dohotkom per capita, Bliski istok dostiže svega 28 odsto evropskog proseka. Zašto je to tako?

Znalci ukazuju na nekoliko osnovnih uzroka. Prvi je položaj žene u društvu. Ne samo da ne postoji rodna ravnopravnost u današnjem evropskom smislu te reči nego je većina žena u potpunosti isključena iz obrazovanja i privrednog života. Time se bliskoistočne zemlje lišavaju angažovanja gotovo polovine radne snage, a nema ni ulaganja u ljudski kapital tog dela radne snage. Dečaci, u proseku, dobijaju daleko bolje obrazovanje od devojčica – njih čekaju zar i feredža.

Drugi uzrok je slabo finansijsko posredovanje. Islam je rigorozan u pogledu kamate kao greha, a na Bliskom istoku se islam prilično ozbiljno shvata. Dakle, ukoliko je greh naplaćivati kamatu na pozajmljena sredstva, koji je onda podsticaj vlasnicima kapitala da ga bilo kome pozajme, budući da snose rizik da im se novac ne vrati, a ne dobijaju nikakvu kompenzaciju za taj rizik? Ukratko – nikakav. I to je osnovni problem islamskog bankarstva, kako se zove sistem banaka za koji njihovi osnivači tvrde da se u skladu sa islamskim učenjem. Takvo bankarstvo ne može da obezbedi mobilizaciju štednje i njenu alokaciju u visokoproduktivne projekte. A upravo je to zadatak finansijskog posredovanja – da poveže one koji u datom trenutku imaju višak novca (štednju) i one kojima je novac potreban, a u tom istom trenutku ga nemaju dovoljno (investitore). I zbog toga kapital nije angažovan, već čami.

Treći uzrok leži u odbojnosti prema korporacijama, odnosno akcionarskim društvima, pa čak generalno u odbojnosti prema instituciji ograničene odgovornosti, koja omogućava da investitor za svoje preduzeće odgovara do iznosa kapitala koji je u njega uložio. Upravo institucija ograničene odgovornosti umanjuje rizik sa kojim se susreće preduzetnik, pa pospešuje preduzetništvo, dok akcionarsko društvo uz to omogućava i finansiranje privrednog društva bez njegovog zaduživanja. Na taj su način male firme, poput onih koje su „neki klinci napravili u garaži”, koje su bile zasnovane na zdravoj poslovnoj ideji, mogle da prerastu u današnje ultra-mega korporacije – lako su pribavljale kapital. Arapski svet nije izgradio sopstvene korporacije.

Naravno, sve te institucije mogu da se uvezu, da se pristupi institucionalnoj transplantaciji, kao što je uradio Ataturk; ukoliko se latinica uspešno nametne jednoj zemlji kao njeno pismo, akcionarsko društvo je onda, valjda, lak zadatak. No, tu leži zamka. Pismo je konvencija, i može da se nametne kao obaveza koja će se prihvatiti posle nekoliko generacija, naročito uz Ataturkove prefinjene metode ubeđivanja iz kojih je odisalo puno poštovanje ljudskih prava. Ekonomske institucije, međutim, daleko su teže za primenu – sila na tom planu nije svemoguća – i od velike koristi je ukoliko su one u skladu sa njihovim kulturnim, odnosno moralnim normama. A i nekog poput Ataturka, sa jasnom vizijom sveobuhvatnih reformi i kapacitetom da ih sprovede, nema na vidiku u bliskoistočnim zemljama. Možda jedino Muslimanska braća – bar imaju viziju!

Ima li ovde mesta za neko naravoučenije za Srbiju? Mislim da kod nas rodni problem nije baš previše intenzivan. Ali veoma je rasprostranjeno mišljenje da su banke štetočinske organizacije, da su to sve lihvari i zelenaši, koji samo zarađuju na nama. Jednostavno, mnogi ljudi u Srbiji smatraju da pozajmljivanje novca uz kamatu nije moralno. Eto nam bar jedne zajedničke crte sa islamom. Konačno, budućnost akcionarskih društava u Srbiji, zemlji gazda koji lično upravljaju svojim preduzećima, krajnje je neizvesna. Domaća berza ne služi za otvaranje kompanija, za pribavljanje svežeg kapitala, već isključivo za promenu vlasništva, pa onda povlačenja sa berze. A mnogi smatraju da preduzetnici treba da odgovaraju sopstvenom imovinom, a ne samo imovinom njihovih preduzeća. Kad se, na sve to, prisetim razmišljanja domaćih estradnih mislilaca o „pravoslavnom kapitalizmu”, vidim da nismo baš tako daleko.

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Boris Begović,

objavljeno: 09.02.2011.

Nastavak na Politika...