Izvor: Vostok.rs, 09.Apr.2016, 17:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajni rat u okupiranom Beogradu
Beograd, sredina 1942. godine. Rat se još uvek lomi, uglavnom negde daleko, na istoku. Niko ne može da zna kakav će biti ishod. Specijalna policija Uprave grada Beograda, pogotovo njen Četvrti (antikomunistički) odsek, radi punom parom. Ilegalci se hapse po gradu, svakom se pruža prilika da upozna zloglasnu mansardu na Obilićevom vencu, gde se izvlače priznanja. Kako? Šakama, goveđim žilama, raznim drugim inventarom. Posle sleduje put na Banjicu, a ni stratište na Jajincima nije daleko. Ipak, šef Četvrtog odseka, Božidar Boško Bećarević, vrlo je besan. Divlja po kancelariji, lupa vratima. Ostali službenici i agenti ne smeju ni da zucnu. Bećarević je gotovo siguran da podaci negde cure. I to iz same Specijalne policije. Nekoliko dugo planiranih akcija je propalo. Ilegalci su očigledno dobili dojave šta im se sprema. To je Bećareviću palo u oči nekoliko meseci ranije.
Agenti su nekako doznali za sastanak kod Vukovog spomenika. Određenog dana, oko 17.45, kod spomenika je trebalo da se pojavi plava visoka žena. Njoj u susret naišao bi crnomanjasti muškarac s brkovima. Prilikom mimoilaženja, oboje bi pogledali na sat. To je bio znak raspoznavanja. S takvim podacima, agentima je ostalo samo da se lepo rasporede oko spomenika, sačekaju naznačene i pokupe ih. Marica bi čekala iza ćoška. Glavni u akciji bio je zloglasni Đorđe Kosmajac. Pet minuta ranije počeo je da se mota oko spomenika. Po svim okolnim ćoškovima namnožilo se ljudi u mantilima i sa šeširima, svi kao čitaju „Novo vreme”. Mreža je postavljena, samo još lovina da uleti u nju. Pet minuta, deset minuta, nigde ni visoke plave žene ni brkajlije. Kosmajac, već unezveren, zagleda ljude na tramvajskoj stanici, nigde nikog sumnjivog. Još desetak minuta, i jedan automobil skuplja one čitače sa ćoškova. Konačno se ukrcava i Kosmajac, koji kipti od besa. Umesto plena, Bećareviću jedino mogu da podnesu izveštaj o potpunom neuspehu akcije. Još nekoliko propalih akcija kasnije, šef antikomunističkog odseka gotovo je siguran da u samoj Specijalnoj policiji gaje guju. Prisojkinju.
Sveska pod ključem
Ta misao ne da mu mira. U nekom trenutku poziva šefa kartoteke Specijalne policije. On je Janko Janković, inače Bećarevićev kum. A kome čovek da se poveri, ako ne svom kumu? Izneo mu je strepnju, gotovo siguran da je taj neko iz Jankovog resora. Malo ranije su, slučajno, zaplenili neku ceduljicu na kojoj je bio prepis izveštaja kome je mogao da ima pristup samo neko iz kartoteke. Janko je tražio da uporede rukopise svih zaposlenih, od činovnika kartoteke, preko agenata, sve do šefova. Ovo teško da bi dalo rezultate, pošto se radilo o prepisu iz treće ruke.
Ipak, šefu kartoteke je sinulo. Mora da se radi o izvesnom Šuprini. Taj je uvek bio sumnjiv, došao je u Beograd iz takozvane Nezavisne Države Hrvatske. Dešavalo se da na poslu ostaje do kasno, toliko se zalagao da je to počelo da upada u oči. Janko je nekoliko puta u prolazu u gluvo doba noći video svetlo iz njegove kancelarije. Sad su kockice počele da se slažu. Policijski mozak odmah povezuje nelogičnosti i od njih sklapa sliku. A ovo je bilo jedno od takvih obaveštenja. Kumovi su odmah rešili da Šuprinu stave pod prismotru. Agenti će ga neupadljivo pratiti i posle radnog vremena. Krajnje sumnjivo bilo je i uporno odbijanje Šuprine da se posle posla druži sa kolegama. Dodeljen je na staranje nižim agentima, a Bećarević i Janković preuzeće krupnije stvari.
Ono što je Bećareviću stalno bilo na pameti, toliko da je u jednom trenutku gotovo i zaboravio na Šuprinu, jeste jedna nova akcija. Još krajem 1941. godine Specijalna policija počinje da dobija izveštaje potpisane šiframa „Sotir Sotirović”, „Jakov Jakovljević”, „Broj jedan”, „Inženjer”. Izveštaji su bili tačni, a iz njih se videlo da se radi o čoveku koji je nekako uspeo da se uvuče u samo srce ilegalnog pokreta u gradu. Javljalo se o planiranim akcijama, organizacionoj strukturi pokreta, ponekad bi se provuklo i neko ime. Sotirovi izveštaji su se množili, Bećarević je na osnovu njih skupljao ilegalce kao na tacni, a nikom živom nije hteo da oda ko je i šta je taj doušnik. A pogotovo ne kako je do njega došao. Kako to obično biva, radilo se o čistoj slučajnosti.
Krajem oktobra 1941. godine Kosmajac se šetao ulicama u pratnji grupe agenata. To je bio uobičajen postupak, budući da su većinu komunista znali još od pre rata, pa nije bila retkost da nalete na nekog od njih nasred ulice. Dok bi shvatili o čemu se radi, mnogi bi završili na Banjici. Tokom te šetnje, agenti su primetili dvojicu na ćošku. Verovatno ne bi ni obratili pažnju, da ovi odmah nisu počeli da beže. Ako beže, verovatno imaju razloga i agenti su ih pojurili. Jedan je pobegao, drugog je zaskočio sam Kosmajac. Nekoliko šamara kasnije i nepoznati je izvadio legitimaciju na ime Petar Dimić. Kosmajcu je ime bilo nepoznato, ali ništa zato, proveriće ga u Upravi grada. Petar Dimić brzo je propevao. Ispostavilo se da nije nikakav Dimić, već Lazar Dožić, instruktor rejonskog komiteta KPJ. Kosmajcu je u ruke nenadano upala velika zverka. Prebacio ga je Bećareviću, a Dožić se sam ponudio da malo pomogne policiji. Dogovorili su konspirativno ime: Sotir Sotirović. Pustili su ga uz priču da je sam pobegao. Gledalo se da njegovima ne bude sumnjivo kako se to Dožić vratio, a već su ga ožalili. To je bio prvi i jedini put da je Dožić bio u zgradi Specijalne policije. Ubrzo su direktno Bećareviću počeli da stižu Sotirovi izveštaji. Ponekad na ceduljicama, uglavnom telefonom. Šef odseka krio je ovu vezu, mada nije mogao da odoli da se pred kolegama pohvali kako ima vezu u samom vrhu pokreta. Mahao je nekom sveščicom, u kojoj su bile upisane njegove lične veze. Svesku je stalno nosio sa sobom, a noću je zaključavao u kasu u kancelariji.
Hajka na Sotira
Za to vreme su ilegalci dobili dojavu da u Specijalnu policiju stižu izveštaji. I to očigledno iz samog srca pokreta. Sotir je radio punom parom, mnogi su uhapšeni po njegovim dojavama. Neće valjati ako nastavi, pohapsiće sve koji su pretekli. Od svoje veze u policiji partijska organizacija zahtevala je da kako god ume sazna ko je taj Sotir, pošto njihova istraga nije dala rezultate. Svi su bili sumnjivi. A Bećarević i dalje hapsi i nema nameru da stane.
Jedne noći čulo se tiho čangrljanje oko brave na vratima kancelarije šefa Četvrtog odseka. Brava je popustila, vrata su se polako otvorila. Neka prilika šmugnula je u kancelariju. Nepoznati je očigledno dobro poznavao raspored u prostoriji. Odmah se ustremio ka kasi, počeo nešto da čačka oko brave. Ništa, gvozdena vrata ni makac. Onda se okrenuo pisaćem stolu i otvorio ladicu. Ništa zanimljivo, a nigde ni sveščice. U sefu je. Pažnju mu je privukao jedan omot za spise. Na njemu je stajalo „Dostave”.
Grozničavo je počeo da kopa po njemu i našao ceduljicu na kojoj je bio potpis: Sotir Sotirović. Brzo je strpao cedulju u džep, vratio omot, sve vratio u pređašnje stanje i išunjao se napolje. Sutradan, Blagoje Nešković, organizator ilegalaca, u rukama je imao tu ceduljicu. Pominjala su se neka imena, izvesni Jumba i još neki, koja su ga podsetila na neki davni izveštaj, odavno arhiviran. Kopanje po arhivi i...pogodak. Isti rukopis, ista imena. Potpis: Lazar Dožić. On je Sotir. Kako likvidirati izdajnika.
Dožić je dobio direktivu da ode u odred, jer je kompromitovan kod policije. Za njim u odred došla je i dojava. A onda, zna se. Naš Dožić je osetio da je tu nešto sumnjivo. Odbio je da ide, a Partija je donela odluku da ga likvidira. Pod hitno. Shvatio je šta mu se sprema, pa je pokušao da zavara trag. Menjao je stanove i na kraju se skrasio u fabrici aviona u Zemunu, pod lažnim imenom. Tako je dočekao i oslobođenje 1944. godine, ali je odmah otkriven i osuđen. Onaj metak ga je na kraju ipak stigao.
Da li je Žuća crven?
Pre provale, Dožić je bio u potrazi za ilegalnom partizanskom štamparijom. Bećareviću je skrenuo pažnju na neke delove grada gde bi mogla da se nalazi. Viđao je neke poznate ilegalce kako se motaju tuda, poneko bi nosio i paket nalik štampanom materijalu. Pomenuo je i opštinskog službenika Miroljuba Parezanovića, s kućom u Lastinoj ulici broj 9. Taj je odranije bio poznat kao simpatizer komunista. Bećarević je kuću stavio pod prismotru. Danima se ništa nije dešavalo. A onda, 3. oktobra 1943. godine, uveče iz kuće je izašlo nepoznato lice. Jedan od agenta na dežurstvu bio je siguran da u kuću niko nije pre toga ušao. Znači, nepoznati se krio unutra.
Agent mu je viknuo da stane, a čovek se dao u beg. Pojurio ga je, pripucao, ali se begunac izgubio u mraku. Ništa, tu su Parezanovići. Njih u policiju, a kuća da se blokira. Bećarević je naredio da se pristupi temeljnom pretresu kuće. Agenti nisu našli ništa sumnjivo. Onda su počeli da traže bunker, u kome je ilegalac mogao da se krije. Kuckali su po zidovima, ništa. Onda su rešili da skinu patos. Kada već razvaljuju, da razvale sve. Pogodak, konačno. U skloništu, ispod praga između predsoblja i spavaće sobu, našli su šćućurenu devojku. Po drugim izvorima, nisu našli sklonište, nego su ostavili agenta da čeka u kući kad su završili pretres, u nadi da će neko od ilegalaca da se vrati. Devojka je mislila da je opasnost prošla, izašla iz skloništa i odmah pala u ruke policiji. Kako god bilo, kod nepoznate devojke pronađen je zamotuljak. U njemu je bilo nekoliko izveštaja partijske organizacije i jedan izveštaj iz policije. Kucan na mašini. Devojku su prosledili Bećareviću.
Ovaj se prvo zainteresovao za onaj kucani izveštaj. Pobesneo je. Sad više nije bilo sumnje, krtica je tu, u samoj policiji. Ali ko je on? Podaci su uzeti sa saslušanja. Kako se izveštaji posle istrage smeštaju u kartoteku, to će reći da je sigurno neko odande. I opet Bećarević zove svog kuma Janka, da vide šta će i kako će.
Janko je opet pomenuo Šuprinu. Bećarević ga odmah odbaci, budući da je Šuprina pod prismotrom, ni sa kim ne bi mogao da se sastaje, a da on to ne zna. Pretresli su mu i stan. A izveštaji cure. Onda se Janković setio izvesnog Dušana Jovanovića Žuće. Još ranije mu je upao u oči, a među agentima se pričalo da je potpuno demoralisan. Ponekad mu izleti i neka lepa reč o ilegalcima, a i već ranije je činio neke sitne usluge komunistima, bio je posebno bolećiv na one u pritvoru. Donosio im vodu i cigarete. On je, nema ko drugi.
Priznanje pod stravičnim batinama
Za svaki slučaj, pritegli su i Šuprinu. Kako on ništa nije priznao, a i posle opsežnih provera, sumnja je otpala. Na redu je Žuća. Kako je on bio na odmoru, dali su se u potragu po gradu. Posle nekoliko dana našli su ga i priveli ga na Obilićev venac. Bećarević je penio, optuživao ga da se šunja po kartoteci, da podatke daje svojim drugovima. „Kojim drugovima? Znaš ti. A znam i ja. Sve!” Žuća se branio, te bio je bolestan, te u vreme nekih događaja nije ni bio u Beogradu. Ne vredi, Bećarević je odredio da je on krivac, i to je to. Sprema mu se Banjica. A pre toga će njim ćda se pozabave njegove kolege.
Dok je jedan od njih izvodio Žuću, pretrnulog od straha, u Bećarevićevu kancelariju uleteo je jedan od agenata. Od onih koji su isleđivali devojku zatečenu kod Parezanovića. Dreknuo je da su sve otkrili. Šta to, koga to? Devojka je bila Vera Miletić, član Komunističke partije od pre rata. Posle stravičnih batina, progovorila je. I otkrila da je krtica u policiji Janko Janković. Nikakav Žuća, nikakav Šuprina, već Bećarevićev kum Janko. Čovek od najvećeg poverenja. Sa njim se sastajala, od njega je dobijala podatke iz policije. Bećarević se srušio u stolicu. Kockice su se konačno složile. Svi iz kartoteke su ispitani. Sve mu se razmrsilo u sekundi. Posle one ceduljice nađene kod Vere Miletić, proveravali su i pisaće mašine. Sa svih mašina su uzeti otisci, samo sa Jankove nisu. Izgovarao se da je odneta na popravku, što je Bećarević prihvatio zdravo za gotovo. Neće valjda da sumnja u rođenog kuma? Poslao je po Janka, od njega ni traga. Našli su ga kod kuće, u krevetu. Agenti su naoružani upali u sobu i sa posebnim zadovoljstvom priveli kolegu, šefa kartoteke. Poslednjeg čoveka na koga bi sumnjali. Bio je 8. oktobar 1943. godine.
Dok su ga sprovodili, mislio je da nemaju dokaze. Nije obraćao pažnju na kuma koji je urlao. Sve je negirao, čak i kad mu je pod nos nabijen onaj izveštaj, kucan na mašini. To je mogao i neko drugi. Ali, kada je video izveštaje sa saslušanja Vere Miletić, više nije bilo odbrane. Gotov je. Nema veze, makar je doprineo konačnoj pobedi. Samo da u istrazi ne oda drugove. Nije dozvolio da ga kolege muče, podesio je iskaz prema onome što su već znali. Specijalna policija ga je brzo izručila Gestapou. Ni oni, pored svoje „stručnosti”, nisu mogli da izvuku ništa. Čamio je u tamnici, isprebijan, neuobičajeno dugo. Sedamnaestog aprila 1944. godine prebačen je na Banjicu, a deset dana kasnije izveli su ga na strelište. Negde piše u Marinkovoj Bari, negde u Jajincima. Kako god, streljan je pokazno, pred svim agentima Specijalne policije. A sloboda za njega bila je udaljena svega nekoliko meseci.
Vera Miletić streljana je 7. septembra 1944. godine, a Boško Bećarević je, nakon što su ga Saveznici izručili novim jugoslovenskim vlastima, 1949. godine osuđen na smrt kao ratni zločinac.
Autor: Priredio Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić
Politikin zabavnik
