Izvor: Politika, 30.Apr.2012, 02:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajne zarđalih katanaca
Sve nam kazuje da su duge uši raznih službi načelno nedostižne, nezavisno od napora legitimne države i lucidnih objašnjenja zaštitnika građana
Ustavni sud je upravo oborio zakon koji je dopuštao da nam Služba ulazi u život po svom ćefu, i bez sudskog naloga. To je dobra vest, ali ništa više od toga. Teško je, ako ne i nemoguće uspostaviti kontrolu nad prislušnim moćima tajnih sila. Ko bi uopšte mogao da spreči prisluškivanje mimo zakona? Naravno, Služba, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dijabolični simbol monopola na tajnu. Ali, ona to neće učiniti. Tako bi izgubila temelj svoje misterije o poreklu moći. I morala bi da polaže račune, umesto da se računi polažu njoj.
Ovaj niz hipoteza, zasnovan je na iskustvima o žilavosti onih sfera koje decenijama niko ne kontroliše. Zaštitnik građana Saša Janković neprekidno ukazuje na jaz između iluzije o ljudskim slobodama i diskretnim no snažnim silama koje tu vrednost ignorišu i negiraju. Tako smo neprekidno u slepoj ulici, iz koje nas mogu izvući samo oni koji su nas tamo doveli. A oni to, svakako, neće učiniti.
Prateći čaršijski mit o svemoći tajnih službi, građanstvo je najpre zapalo u uzbudljivu paranoju: „Da, ja sam taj koji je zanimljiv. Sigurno me prisluškuju.” Mnogi koji su sebi bili vrlo važni, jako su se rastužili kad im je „sa zvaničnog mesta” saopšteno da nisu interesantni za službu.
Naravno, to nije samo naš problem. Nezakoniti upad u privatne dijaloge i tajne unapređen je i olakšan postojanjem novih tehnoloških čuda. Svaki amater danas može da se „okači” na lice koje mu je zanimljivo. Čak i u uređenim državama, službe se dovijaju kako da ignorišu demokratske norme i da to lepo objasne ako ih uhvate u nečasnom špijuniranju. Sve se može obrazložiti „višim interesima”. Terorizam i visoki kriminal nedostižni su bez insajderskih podataka. Ali tamo gde ima viših interesa, ima i zloupotreba. Na primer, u skladištenju podataka koji se mogu izneti na beli dan upravo protiv onih koji bi da naruše sveti monopol tajnih sila.
Sve nam kazuje da su duge uši raznih službi načelno nedostižne, nezavisno od napora legitimne države i lucidnih objašnjenja zaštitnika građana. Možda je deo rešenja u „otvaranju” dosijea, zbirki manje ili više zanimljivih literarnih ogleda doušnika ili operativaca.
Ako su dosijei tajni, kako ih uopšte učiniti javnim? Naravno, zakonom koji bi sve lepo regulisao. Ali nijedan propis nije u stanju da omogući sve ono što treba jednom društvu da bi se oslobodilo balasta večnog Alekse Žunjića. Posle 5. oktobra 2000, „nova demokratska vlast” je obećavala skidanje pečatnog voska sa svih dosijea koje je napravila Miloševićeva sekuritatea. U pobedničkom zanosu, kao u prvim časovima svake revolucije, tako nešto je bilo lako reći. Učinjeno nije skoro ništa, Služba je ostala pod šinjelom Feliksa Đeržinskog, ona snaga koja jedina od same države bolje zna šta je za državu dobro.
Bilo je nekoliko kozmetičkih pokušaja reformi, smenjivani su šefovi i njihovi asistenti, ali ćud je ostala ista. Zahtevi da se promeni struktura i nadležnost službi i omogući „civilna kontrola”, ostali su pred mračnim zidom iz koga nijedna cigla nije izvađena. Mnoga ubistva i pokušaji likvidacije, pre svega novinara, ostali su do danas državna tajna. Ona (tajna) svakako je zapisana i leži zaštićena višim interesima. Ali, zahtevi za otvaranjem „tajnih dosijea” sve su snažniji, i dolaze iz centara moći kojima je teško odoleti. Bar se ne mogu ignorisati.
Pitanje je, u stvari, šta sve otvoriti iz tog tajnog kupusarnika, koji je sabiran još od svađe Tita i Staljina, i pogroma takozvanih informbirovaca. Tamo su podaci o svim podelama, grehovima i podvizima, zločinima i kaznama. Ako je kazne za one koji su činili zločine „u ime naroda” uopšte bilo.
Mora se znati da je velika gomila papira uništena u noći između 5. i 6. oktobra 2000. U toj paljevini mnogi dokazi o zlodelima su otišli prema nebu, kao i žrtve pre toga. Ali sigurno je da se ima šta otvoriti, mada skoro i da nema časnog radnika Službe koji će potvrditi da bilo kakvih „tajnih dosijea” uopšte ima. „Vođene su samo neke službene zabeleške, kao i svuda gde se radi sa ljudima. I to je sve. Bezbednost države ponekad je preča od pojedinačnih sudbina, pre svega za ljude iz Službe!”
Ovu, zamalo pa dirljivu ilustraciju smernosti ljudi iz opisane delatnosti, preneo mi je pre desetak godina „jedan od njih”, koji me je uveravao kako bez tajne „ u stvari i nema ničega”.
Možda je i to tačno, ali kako za koga. Ako je tajna kao takva temelj opstanka Službe, postoji bar još jedan stub. A to su saradnici, ili prostije, čak malo ružnije rečeno, doušnici. Ako njihova imena postanu vlasništvo javnosti, onda se ruši čitav sistem denunciranja. A bez toga, kao i bez tajne, takođe nema ničega.
Služba je uspešno angažovala mnoge beznačajne, ali i važne ljude. Neki od njih su se verovatno uzdigli do samih vrhova vlasti. Na tom nivou se već postavlja ključno pitanje: ko je u moći da uspostavi kontrolu, i nad kim? Odgovora nema. Lokoti na bunkerima gde tamnuju važne tajne ostaju zaštićeni od slobodarskog razvaljivanja.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 30.04.2012.
