Izvor: Politika, 28.Jul.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajkuni i mi, resto
Nikada mi se nije dopadao postulat liberala da samo ogoljeni egoizam pojedinca, ili, što bi se reklo, ljudska pokvarenost u slobodnoj ekonomiji, vodi povećanju blagostanja zajednice.
Kako to da sebičnost i pokvarenost vode ka blagostanju, pitao sam se mlad i zelen. Sada se ispostavlja da nisam bio ni mlad, ni zelen. Bio sam glup!
Prilikom naglog prelaska u kapitalizam, beše to početak devedesetih godina, moj dragi poznanik iz vojske pozvao me je da švercujemo gorivo iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Rumunije i da ga potom isporučujemo moćnim prodavcima na veliko u Beogradu koji su baratali heklerima umesto pištoljima za točenje benzina. Njegov poslovni entuzijazam, ambicija i posvećenost, podsetili su me na doktrinu slobodnog tržišta.
Pričao mi je o švercu, o sankcijama, o Službi, ali sam ga odbio.
– Kretenu, to se zove kapitalizam – pozdravio me predratni drug. Izljubismo se. Sada se priča da je tajkun, da nastavlja da stvara ekstra višak vrednosti, zasnovan na eksploataciji svojih radnika. Imaju 200 evra mesečno, ali, barabama nezahvalnim, nije dovoljno. Žele gigantskih 220.
Naravno da takvi pobednici tranzicije ne pregovaraju sa njima. Umesto medijatora, zaprete im batinašima. Svakako da ne vode socijalni dijalog sa svojim šljakerima.
I – uvaženi su članovi poslovne zajednice. Moj poznanik još me zafrkava, kad se ponekad sretnemo, zbog prilike koju sam propustio. Umesto da se pridružim tom poslovnom vizionaru u smutljivoj prvobitnoj akumulaciji kapitala, ostadoh novinarska golja. Njemu prvi milion, a meni, manje, više – minus.
Zašto sam ispričao priču o brzom bogaćenju tajkuna bliskog svakim vlastima i spremnog da svaku od tih vlasti izda, čim se ona promeni? I koji, za svaki slučaj, ima rezervno prebivalište. Mahom su to ostrva. Od maglovitog, britanskog, do sunčanog – kiparskog.
Zato što je u toj činjenici, zapravo, sadržana sva istina o povezanosti tajkuna i vladajućih političkih elita. Oni su udovi istog bića koje istinski vlada Srbijom. Jer, da je drugačije, bogati svet bi imao svest o tome da deo društvenog bogatstva podeli sa građanima. Takav istorijski društveni konsenzus mogli bismo nazvati kako nam je drago: glupošću, filantropijom ili, možda, realnošću na terenu.
Ali, do toga neće nikada doći, jer su uloge već podeljene. Ili, još ispravnije: da su političari to želeli, ili da se zaista pitaju, to bi već bilo učinjeno. Ovako, tri do pet odsto stanovnika drži celokupno društveno bogatstvo u svojim rukama. Nekadašnja srednja klasa, za bednu nadoknadu, opterećena kreditima, služi tajkunskom kapitalu –bilo da je reč o pravosuđu, aparatima sile ili medijima koji građanima treba da objasne kako živimo u tranzicionoj bajci. To jest, da ćemo živeti nesrećno, do kraja života.
To nisam razumeo – kada sam imao šansu. Sada to razumem. Ali nemam šansu.
