Izvor: Politika, 21.Jan.2012, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tahrir ne veruje generalima
Po Egiptu je politika „arapskog proleća” uhvatila svu lepotu neizvesnosti, ali i tamniju stranu na kojoj razne sile – vojne, finansijske, strane – iza scene rade ne bi li oblikovale demokratiju u nastanku.
Godinu dana posle revolucije, 25. januara, priča o Egiptu nije o politici, poput mira sa Izraelom, ekonomskim reformama, položaju žena u pojačanom islamističkom ambijentu ili o SAD. To je priča o procesu, nastanku sistema u kome se politička moć konfrontira na miran >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << način, o mnoštvu aktera koji su izašli iz senke kako bi oblikovali politike, čak i nacionalne vrednosti.
Kao i svaka revolucija, i egipatska je donela ozbiljne protuberance. Zasad vidljivije u politici, manje u društvu ili privredi. Političkim sistemom danas dominiraju tri desničarske grupacije: vladajući Vrhovni savet oružanih snaga, umereno islamistička Muslimanska braća i radikalno islamistički salafisti, sledbenici vahabitske škole islama.
Upravo zato, dobar deo onih koji su izveli promenu na Trgu Tahrir smatra da 25. januara nema šta da se slavi. Traže novu revoluciju. Egipat je podeljen. Mladi Tahrira ne veruju generalima, još manje islamistima.
Doterivanje i popravka prve revolucije, ili nova? Oba mišljenja imaju svoje advokate. Na prvi pogled izgleda da su država i revolucija ponovo na dve strane. Ipak, Egipat nikako nije ono što je bio pre godinu dana. Nove stranke, nova pravila igre.
Levičarske i liberalne grupacije, obrazovana mladež i srednja klasa, nosioci revolucije, teško se mire sa Egiptom kome je i posle 12 meseci vojska na vlasti. Slabašno zastupljeni u novom sazivu parlamenta, aktivisti revolucije mahom su marginalizovani.
Pokret mladih ne samo da je trn u oku vladajućeg Vrhovnog saveta oružanih snaga, već i islamskih stranaka koje kontrolišu čak 70 odsto parlamenta izabranog na prvim slobodnim izborima.
Islamisti imaju međutim sve razloge da slave. Partija slobode i pravde, iza koje stoje Muslimanska braća, kontroliše 41 odsto novog parlamenta.
Braća, čiji su pripadnici bili uočljivo odsutni tokom 18-dnevne revolucije, pažljivo izbegavaju kritike vojske, posebno tokom nedavnog brutalnog udara na demonstrante, čime samo podgrevaju strahove da su spremni da dele vlast sa vojnicima.
Kao i u Tunisu ranije, islamisti su nov fenomen političkog života. Najveći dobitnici „arapskog proleća”. Muslimanska braća, do prošle godine formalno zabranjena, uz mnogo razloga smatraju da im je narod dao legitimitet da vladaju. Njima je druga revolucija nepotrebna.
Da li je rast islamista nezaustavljiv u zemlji čija je turbulentna istorija ipak očuvala sekularne i liberalne tradicije?
Predstavnici 54 liberalne, levičarske i radikalne partije i koalicije potpisali su zajedničku izjavu najavljujući demonstracije širom zemlje kako bi se ispunili ključni zahtevi revolucije, pre svega povlačenje generala sa vlasti. Autentični protagonisti revolucije, koja je 846 ljudi koštala života, smatraju da su pokradeni. No, ne bi ovo bio prvi put da revolucija jede svoju decu.
Pošto stranke nisu u stanju da se dogovore kako da obeleže jubilej, izvesno je da će 25. januar u Kairu biti dan neizvesnosti, a ne slavlja, kako bi se očekivalo. Što je potvrda nedorečenosti revolucije.
Grupe koje kritikuju armiju i njenog šefa, feldmaršala Huseina Tantavija koji je dve decenije bio Mubarakov ministar odbrane, sada kažu da ne žele da čekaju do 1. jula, što je rok da vojnici predaju vlast novom predsedniku. Traže da tranzicija bude odmah, da se prvom prilikom vlast preda predsedniku novog parlamenta. Muslimanska braća su protiv.
Da li će vojnici ispuniti obećanje i civilima predati vlast? Da li će armija, čije je protivljenje da prošlog januara upotrebi silu onemogućilo rušenje starog režima, pokušati da prisvoji delove revolucije?
Ćuteća većina Egipćana, 40 odsto onih koji nisu glasali, „narod divana“, kako su nazvani jer im je najveći angažman gledanje televizije, mahom su umorni od beskrajnih protesta koji su obeležavali proteklih 12 meseci. Usmereni su na svakodnevni život ostavljajući generalima da rade svoj posao u zemlji u kojoj su epolete tradicionalno visoko uvažavane. Naviknuti na decenije vlasti pod oficirima, od Nasera preko Sadata do Mubaraka, nemaju strah od vojnika.
Zato je i suđenje Mubaraku više nego osetljivo. Egipćani su, posle revolucije, doživeli još jedan trenutak istine kada su u avgustu posmatrali kako onemoćalog Mubaraka na kolicima unose u kairsku sudnicu. Trenutak je bio istorijski, bez obzira na kasnije žučne debate o ozbiljnosti suđenja.
Teško da će ostareli „rais“ otići u zatvor, još manje da će biti osuđen na smrt vešanjem, kako traže tužioci, ali revolucija je tada doživela infuziju.
Gotovo spektakularna pobeda islamista, najveći legat egipatske varijante „arapskog proleća”, sadrži međutim potencijalno eksplozivne izazove.
Posle tri decenije Mubarakove vladavine, tokom kojih su nacionalnom ekonomijom dominirale državne firme i biznismeni sa dobrim vezama u vrhovima korumpiranog režima, euforija revolucije razgorela je neumereni optimizam.
Egipat je siromašna zemlja sa 85 miliona stanovnika. Privreda je u teškom stanju. Nezaposlenost mladih i dalje je oko 25 procenata. Direktne strane investicije pale su sa 13 na osam milijardi dolara. Devizne rezerve su sa 43 milijarde dolara 2011. u ovom januaru pale na 18 milijardi. Raspodela je daleko od onoga što su priželjkivali na Tahriru.
Bezbednosna situacija i dalje je krhka, a čini se da aparat bezbednosti funkcioniše samo kada se osloni na stare drakonske zakone vanrednog stanja, koji su na snazi od 1981. Štrajkovi su sve češći, a snage reda se ne ustežu da upotrebe vatreno oružje.
Kako će se Braća suočiti sa ovim teškim legatom Mubarakove ere? Shvatajući da to ne mogu sami, Ikvani – kako zovu Braću – traže saradnju drugih. Ne salafista, već liberalnih snaga. Pri tome simptomatično odbijaju da uđu u vladu. Jednostavno, ne žele da se na bilo koji način vezuju za prelaznu vlast od koje retko ko očekuje da išta može da učini. Za godinu dana promenjena su trojica ministara finansija.
No, godinu dana posle revolucije, najveća briga Egipćana skrivena je u činjenici da niko još nije predstavio jasnu viziju razvoja. Mi barem znamo kako prolaze zemlje bez strateške vizije.
Kriterijum uspeha Egipta i sistema koji stvara meriće se odgovorima na ključna pitanja koja mi je u Kairu pre godinu dana jedan mladić lepo definisao: „Izabrani parlament koji me predstavlja, predsednik koga su izabrali građani, nezavisno sudstvo koje će štititi moja građanska prava i socioekonomska politika koja me jača.“
Na arapskom se ove četiri fraze lepo rimuju. Ali, i u bilo kom jeziku one su muzika ušima svakog čoveka koji ceni slobodno i demokratsko društvo.
Boško Jakšić
objavljeno: 22.01.2012
