Izvor: Blic, 07.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TV ekran je najopasniji neprijatelj
TV ekran je najopasniji neprijatelj
Ima u životu trenutaka, ne mnogo, kad nas je prosvetlila neka spoznaja, kada smo poraženi i uzneseni u isti mah, osetili pomirenost sa svojom sudbinom i neki viši sklad čiji smo deo i mi sami. Teolozi to nazivaju mističkim zanosom. Nama, koji u svojim srcima i mislima saobraćamo samo sa ljudskim bićima, ne i nebeskim, čini se da u tome nema ničeg mističnog, sem možda činjenice da je takve trenutke nemoguće proizvesti - napisala je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gordana Ćirjanić u svojoj pre nekoliko dana objavljenoj knjizi 'Nova pisma iz Španije' (izdavač 'Zepter book world'). Reč je, prisetimo se, o spisateljici poznatoj čitalačkoj publici po knjigama 'Pisma iz Španije', 'Velaskezovom ulicom do kraja', 'Pretposlednje putovanje' i drugima koja je dugo boravila u Španiji što i jeste jedna od njenih ključnih tema.
Pišući o Madridu kao gradu sa bogatom kulturnom ponudom kažete da metropola ponekad ima rasipnički odnos prema velikim kulturnim događajima. Šta biste rekli o Beogradu iz tog ugla? - I u Beogradu sam videla da katkad prvorazredni kulturni događaji prođu gotovo nezapaženi. To je začuđujuće jer beogradska publika je imala veliki potencijal, po svojoj pripremljenosti i radoznalosti. Problem je i u tome što su saobraćajci na drumovima kulture (kritičari, novinari, urednici, galeristi), pogubno izmešali na istim saobraćajnicama sve što mrda: pešake, kočije, automobile, avione, bicikliste... Vi nemate više književnu tribinu, umetničku galeriju ili kulturnu rubriku u novinama, koja se drži nekog kriterijuma. U takozvanom kulturnom prostoru ponuda je zbrkana kao na buvljoj pijaci - amatersko, mediokritetsko, vrhunsko i diletantsko nude se na istoj krpari.
U knjizi navodite da što je društvo razvijenije to je veći pritisak na pojedinca da se uklopi. Kako u tom kontekstu gledate na ovo naše društvo ? - U društvu u kome je novac vrhunsko merilo stvari, razlike u mišljenju postaju anegdotske. Na sreću ili na nesreću i naše društvo će uskoro postati takvo. Posmatram mlade ljude u Španiji i u Beogradu, i već ne vidim veliku razliku. Stasaju uz jak potrošački pritisak i straobalnu mogućnost zabave. Nemaju protiv čega da se bune jer je permisivnost postala norma vaspitanja. Njihova težnja za razlikovanjem je minimalna i sve su manje otporni prema modama. Doduše, psihologija stada nije ništa novo pod kapom nebeskom, ali mi se čini da joj nijedna epoha nije toliko pogodovala, toliko je pospešivala.
Govorite i o neophodnosti da nacionalna svest i nacionalna istorija postanu nezavisni od ideologije kako bismo se 'izlečili od istorijskog zaboravljanja'. Da li je način na koji sada živimo put ka tome ili ne?
- Ona neophodna nacionalna svest i legitimna nacionalna osećanja, kod nas Srba su toliko kompromitovani da će nam još dugo trebati da se na najprirodniji način odnosno prema njima: da ih ne koristimo kao trofeje, ali da ih se i ne stidimo. Dnevna politika, umesto da bez kompleksa počiva na nacionalnom interesu ne mašući time, i dalje podjaruje strasti između nacionalnog i anacionalnog pogleda na svet. Mislim da naši političari i mnoge takozvane javne ličnosti kaskaju za društvom: ljudi su generalno u tom pogledu sve razumniji. Nisu isključivi, prozreli su igru i umorili se od napaljenih čuvara kolektivne savesti. Koliko im je smešna danas 'Francuska 7' sa svojim poslednjim braniteljima srpstva, isto toliko im je smešan 'Centar za kulturnu dekontaminaciju' sa svojim nakaradno shvaćenim evropejstvom i tolerancijom. Ovakvi pravednici (pod znacima navoda) zapravo postoje i opstaju jedni zbog drugih. Žalosno je to reći, ali mi se nećemo izlečiti od istorijskog zaboravljanja dok god dozvoljavamo duhovnim i političkim profiterima da trguju našim nacionalnim pitanjem. U mom životu samo se ciklično smenjuju zlo i gore: anacionalisti koji brišu pamćenje i oportuni nacionalisti od čijeg pamćenja nam se i pamćenje kao takvo smuči.
U odeljku pod nazivom 'Crna kutija' oštro kritikujete medijski život u razvijenim zemljama. Kako ocenjujete ono što se zbiva na našim prostorima? - Podjednako loše. Doduše, sve je manje domaćeg đubreta, ali to nije utešno, jer se sad svetsko TV đubre uvozi pod parolom uklapanja u svetsku zajednicu i širenja vidika. Kao humanista u ekranu trenutno vidim svog najopasnijeg neprijatelja.
Ne govorite li i vi u svojoj knjizi o svojevrsnoj zalutalosti ljudske civilizacije? - Nigde tako decidirano ne kažem da je civilizacija totalno zabrazdila, no u većini tekstova se bunim, kritikujem, ukazuje na greške. U ‘Novim pismima iz Španije’, za razliku od ‘Pisama iz Španije’, preovlađuju tamni tonovi, ali i dalje verujem da pažljivom čitaocu neće promaći svetlo dno koje isijava ispod tih tekstova objedinjenih u knjigu. Koliko god delovala narogušeno prema svetu, kad ne bih znala da i sama posedujem to svetlo dno, verovatno ne bih ni pisala. Sam čin pisanja podrazumeva poverenje i jedno nadlično nadanje.
A gde su emocije i gde je ljudskost, po vašem uverenju, u ovom trenutku? - Ne pretendujem da znam odgovore na velika pitanja. Nisam propovednik, nego pisac, i bavim se pojedinačnim slučajevima s nadom da kroz njih dotaknem opšte. Nadam se da moj svet, onaj čije obrise tvore moje knjige, nije lišen ni emocija ni ljudskosti. Kad bih verovala u crnilo ili se pomirila s prazninom i dosadom, ne bih time zamarala čitaoce. Tatjana Njezić
