Izvor: Politika, 26.Feb.2010, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TUNEL ISPOD SRBIJE
Rekli smo da nećemo ,,eksplicite“ priznati nezavisnost Kosova. Problem je šta ćemo sa onim ,,implicite”
Gospodin Milutin Mrkonjić sigurno već ima istaknuto mesto u istoriji, naime ovih dana treba da dobije novi specijalni zadatak: izgradnju najdužeg tunela u Evropi, mnogo dužeg od onog ispod Lamanša.Istina, to je još uvek strogo čuvana državna i vojna tajna, jer tunel će finansirati EU i SAD. Ideju o tunelu dobili smo od braće Hrvata, kada su se pre nekoliko godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosi između Zagreba i Ljubljane pogoršali zbog graničnih problema, onda su hrvatski kartografi u zagrebačkim nedeljnicima u nekoliko brojeva crtali skice tunela koji direktno povezuje Hrvatsku i Austriju. Vrlo ozbiljni crteži i skice autora, uglednog naučnika Radovana Pavića. Tunel ispod Slovenije.
No, kako mi mesecima očekujemo od Hrvatske da nam besplatno ustupi prevode svih dokumenata i zakona EU, to su nam iz Zagreba za početak poslali skice tunela. Da nam se nađe. Dakle, koji tunel, kuda tunel i zašto tunel?
Prema Helsinškom sporazumu evropske granice se ne mogu menjati bez pristanka svih zainteresovanih strana, a sve u skladu sa poveljom i doktrinom UN koja garantuje integritet svim državama članicama UN. Međutim, granice Srbije, iz ugla viđenja više od 60 država sveta, promenjene su zato što su tako odlučile SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i još neke zemlje. Zbog toga je nezavisnost Kosova za te države praktično nepovratna, bila ona legalna, ili ne. I to nam se uporno i govori iz raznih svetskih centara moći, ali to nam direktno kažu i ambasadori tih zemalja u Beogradu. I još dodaju kako „moramo negovati dobrosusedske odnose sa nezavisnim Kosovom”. Što mi i svesrdno činimo, dajemo struju, vodu i sve ostalo što treba, pa smo donedavno otplaćivali i kosovske dugove. No, kako vreme prolazi sve više nam se približava trenutak suočavanja sa tim kako u realnosti gledamo na nezavisnost Kosova. U redu, rekli smo da nećemo eksplicite priznati tu nezavisnost. Istina, to od nas EU i SAD i ne traže. Problem je šta ćemo sa implicite priznanjem? A ono se ogleda u činjenici da će se jednog lepog dana, pre ili kasnije, na administrativnoj liniji između Kosova i uže Srbije zaustaviti automobil, ili autobus, sa kosovskim tablicama, kosovskim saobraćajnim dokumentima, sa putnicima sa pasošima, ličnim kartama i vozačkim dozvolama sa sve crnim orlovima, ili žutim zvezdicama na koricama tih dokumenta. Ako naše granične službe propuste stanovnike naše južne pokrajine sa takvim dokumentima onda smo mi implicite priznali nezavisnu državu Kosovo. I tu onda svaka dalja priča o priznanju Kosova, ili ne, zapravo, i prestaje. No, ako ne propustimo naše sugrađane iz naše južne pokrajine sa nepriznatim dokumentima, onda smo ugrozili dobrosusedske odnose i onda nam nema majci ulaska u EU. Ni eksplicite, ni implicite. Sudbine tih ljudi u južnoj srpskoj pokrajini, mogu li putovati preko Srbije, ili ne, ionako su u drugom planu. Jer, neko bi rekao: „Glasali ste, imate!”
Kako je ponašanje EU tipično olimpijsko, a kako i nemamo baš previše alternativa oko Kosova, to su naši stratezi pod pritiskom da što pre formulišu kratkoročnu i dugoročnu strategiju ulaska Srbije u EU. Naime, jaz između političke elite i naroda raste i možda je tunel upravo ono rešenje koje bi ga premostilo. U situaciji kada su bogatiji sve bogatiji, a siromašniji sve siromašniji. I kada mladi i školovani glasaju odlaskom u inostranstvo, jer nemamo institucije koje odgovorno projektuju budućnost. Kada granice, koje mi smatramo da su naše, neki moćniji od nas smatraju da nisu naše, kada smo se već toliko zadužili, kada nemamo skoro nijednu nacionalnu banku, nijednu ozbiljnu proizvodnu granu, i kada nam je u Hagu celokupan vojni, policijski i politički vrh države. Istina, bivši vrh bivše države.
I zato mislim da je upravo tunel najbolji izlaz za sve. Kako između Kosova i Albanije već postoji veliki tunel sa šest traka treba izgraditi i tunel ispod Srbije. Ipak, postoji i opasnost da time posvađamo Albance sa Kosova i Albance iz Albanije, jer dva tunela zapravo su konkurencija između velike Albanije i velikog Kosova. Podeljeni suverenitet je podeljena moć i treba testirati naše Albance sa Kosova i one iz Albanije da li su na istoj evrotalasnoj dužini sa nama. U tunelu. Ako mogu Francuzi i Britanci ispod Lamanša, što ne bi mogli Srbi i Albanci. Možda od protagonista ideje o Velikoj Albaniji dobijemo i pare za taj tunel, jer bi se onda njihova ideja prostrla od pola Crne Gore do severne Grčke, od Jadrana do Skoplja.
Sedište uprave tunela moglo bi da bude u Diznilendu. Uprava tunela neće držati zatvoren nijedan diplomatski kanal, kao eksteritorijalna jedinica pod imenom „Tunelska zona bezbednosti”, jer kopnenu već imamo.
No, ako gradnja tunela ne prođe, a mi ostanemo uporni oko Kosova, građani naše južne pokrajine imaju alternativu. Put preko Crne Gore, pa kroz Hrvatsku. Da li se upravo zbog toga ovih dana u Podgoricu vrlo diskretno vratio ambasador Srbije? Koji je pompezno povučen „na konsultacije” u Beograd pre mesec i nešto više dana.
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 27/02/2010]
