Izvor: Blic, 28.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sviram ono što mislim
Sviram ono što mislim
Bojan Zulfikarpašić (38) je džez pijanista rođen u Beogradu koji je međunarodnu karijeru napravio u Francuskoj. Još dok je živeo u rodnom gradu, počeo je da dobija nagrade (najbolji mladi džez muzičar Jugoslavije 1989), da bi najnoviju (najbolji evropski džez umetnik 2005) dobio kao Bojan Z, afirmisani muzičar koji je slavu stekao kombinujući džez sa balkanskom etno muzikom. Dobitnik je i visokog francuskog odlikovanja - orden viteza za umetnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i književnost - koje mu je uručio Žak Širak. Večerašnji (20) koncert u Domu omladine, kojim će biti zatvoren 22. beogradski džez festival, biće Bojanov treći nastup u Srbiji. Kao beogradskom klincu koji je osamdesetih išao u 'Kolarac' da sluša džez, nikakva narodna muzika vam verovatno nije bila previše interesantna. Otkud tragovi etna u vašoj muzici?
- Iza tog debelog sloja turbinskog kičošunda, bilo je uvek dobre etno muzike, to mi je bilo jasno i dok sam živeo u Beogradu. Ali, kada sam se za vreme služenja vojnog roka našao u situaciji da moram da sviram tu muziku, tada sam zamislio kako bi, u stvari, bilo genijalno da je jednog dana sviram sa dobrim muzičarima, sposobnim da improvizuju na te ritmove. I to sam našao tek kad sam došao u Francusku. Naravno, s tim ide i činjenica da ono što čovek eventualno izbegava dok je ovde - u mom slučaju folklornu muziku - to, odlazeći u drugu kulturu, postaje deo njegovog identiteta; u svakom slučaju, folk promenom sredine gubi eventualnu negativnu konotaciju. Da li je zapadnjacima ta fuzija džeza i folka egzotičnih krajeva poput Balkana i dalje zanimljiva?
- Istina je da je globalno taj zvuk izgubio na svežini i nije više tako iznenađujući, ali sve, ipak, zavisi od načina na koji je ta fuzija urađena. Mene interesuje može li i kako jedan neparan ritam ili neka bugarska pesma da inspiriše bubnjara iz Bruklina (na primer Arija Heniga, mog bubnjara), ili basistu sa juga Francuske(na primer Remija Vinjola, mog basistu). I kakav će biti njihov eventualni doprinos toj priči. Na taj način zadržavam živu i uzbudljivu stranu u muzici - stvari nisu unapred određene i svaki koncert je drugačiji. A to je sigurno jedna od stvari koja se sviđa mojoj publici.
Naslov vašeg poslednjeg albuma 'Xenophonia' podseća na ksenofobiju. Za džez baš i nije karakteristično izražavanje stavova o društvenim pitanjima. Postoji li i kod vas dilema: stav ili stil?
- Ksenofobija je strah od stranog ili stranaca, dok ksenofonija predstavlja strani zvuk ili zvuk stranca... To je u početku bila igra reči koja je posle postala koncept sadašnjeg perioda mog života jer za druge ja sam mahom stranac, gde god da sam - u Parizu ili u Beogradu. Istovremeno, ja lično uspevam da se osećam kao kod kuće gde god da sam i kad ja to hoću. Istina je da na neki način živim život profesionalnog stranca, putujući i svirajući po svetu... Uostalom, žena mi je Holanđanka, živimo u Francuskoj, u kući se govore četiri jezika, tako da kroz moju muziku pričam i o svom životu, ali i o mojim pogledima na svet. Bez ikakve dileme. Na nekim od prethodnih albuma ispitivali ste muzičko nasleđe ('Koreni'), zatim sebe samog i svoj instrument ('Solobsession'). Šta posetioci Beogradskog džez festivala mogu da očekuju od novog albuma?
- 'Xenophonia' sadrži dosta različitih boja i atmosfera, od jutarnje izmaglice na Farskim ostrvima, preko Bouvijevog 'Ashes to Ashes', močvarskog bluza Nju Orleansa, pa sve do buvljaka u Solunu... Kao što vidite, možda nisam baš najbolji čovek za opisivanje sopstvene muzike. Ali sam dobar da je sviram, dođite i proverite. Inače, ilustracije na omotu albuma radio je poznati beogradski multimedijalni umetnik Mihael Milunović. Na televiziji je nedavno prikazan snimak koncerta Dizija Gilespija u toku kojeg je Dizi pao u neku vrstu transa; stao je nasred bine i počeo da se trese i koluta očima. Jeste li ikad doživeli tako nešto ili prisustvovali nečem sličnom?
- Trans je jedno od stanja svesti kojima muzičari često streme kroz groove, bilo da se radi o džez ili fank ili folk muzičarima. Čak i u Štrausovim valcerima postoji težnja prema stanju transa. Lično sam prisustvovao koncertima u marokanskom gradu Esauira, na festivalu gnawa muzike, gde su dok smo mi svirali, svakih desetak minuta iznosili iz publike ljude u stanju transa ili opsednutosti. Meni je bilo u početku čudno, ali po svemu sudeći, ljudi su tamo došli nadajući se transu. Eh, ta Afrika...
Milan Vukelić
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
