Izvor: Blic, 11.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi smo u stanju bivših zatvorenika
Svi smo u stanju bivših zatvorenika
Konstatacija 'Nisu' je sve što je Nebojša Glogovac rekao odgovarajući na pitanje šta misli zašto građani Srbije ipak nisu izašli u dovoljnom broju na izbore uprkos njegovim, i pozivima drugih glumaca i javnih ličnosti.
Zbog čega ste prihvatili da se ukjučite u kampanju pozivanja?
- Da bi se to više rešilo. Bilo mije više dosadno da ih slušam i jedne i druge. Od kada je otišao Milošević ja vrlo malo razmišljam >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o politici. Tu i tamo pogledam novine i vidima da moraju postojati dve opcije, plus i minus kako bi to sve zajedno radilo. Izgleda da ne postoji mogućnost, niti neko normalno uređenje u kome stranke neće jedna drugoj smeštati. Tako je od kad je sveta i veka ali mi se nerviramo zato što je sve to tu oko nas, što nam je blisko. Mi se znači nerviramo i raspravljamo dok oni za to vreme igraju svoju igru, mažnjavaju lovu, ubiraju poene i slično. Za to vreme ovi koji neće da uzimaju pare i poene onu su suviše inertni i kao da neće ništa. Poziv na izlazak je bilo moguće shvatiti i kao poruku za koga glasati?
- To sam shvatio tek kad mi je drugarica rekla - vidim pozivaš na izbore. Ispričam joj ovu priču a ona mi kaže -ali to znači da stavljaš ljude pred izbor Šešelj, Pelević ili Koštunica. Tek tada sam ukapirao da to može i tako da se tumači. Uopšte nisam razmišljao na taj način.Vratimo se umetničkoj realnosti; nedavno je premijerno odigrana predstava 'Šine', koja na neki način asocira na 'Bure baruta'? - Po čemu asocira?
Vi igrate u obe predstave, Sergej Tifunović takođe, Slobodan Unkovski je reditelj obe predstave, što naravno ne znači da je reč o istoj vrsti predstave...- 'Šine' su, ne bih da zvuči ofucano, ali generacijski krik, reč je o jednoj varijanti desetogodišnjeg sabijanja agresije, i onoga šta se u tih deset godina napravilo od onih ljudi koji su odrastali za to vreme. To je priča o tome kako je njima i kako to oni nisu uspeli da se ostvare. S druge strane 'Bure bruta' se takođe bavilo agresijom ali je više reč o opštem stanju svesti. Moj je utisak da se 'Bure baruta' više odnosi na prostor a 'Šine' na ljude. Šta mislite o tezi po kojoj se ovde nije mnogo toga promenilo između te dve predstave?
- To je tako ako bi merili vreme od Unka do Unka. (Od Unkovskog do Unkovskog op.a.) Ali ne meri se vreme tako. Slobodan Unkovski je došao tada kada je došao i kada je mogao, potom je došao sada, takođe kada je našao vremena u svom kalendaru. Jasno je na šta se ta teza odnosi ali ona ne omogućava jasnu sliku bilo čega, ni stanja o kome je reč ni ljudi koji žive ovde. Doduše, ovde stvari i dalje nisu lepe i vesele da bi se mogle tako predstavljati. Međutim, predstava 'Šine' je najveselje crnilo koje možemo da predstavimo. I kako god ono bude predstavaljano, crno je uvek crno. Može se ono predstavljati radikalnije, da se recimo kolju žive svinje na sceni ili šta već može da se smisli, ali će opet će se sve odnositi na bol koji prosto imputiran u ovaj prostor, koji je u glavama i u aurama ljudi. Ovde je i dalje, mada mi se čini u manjoj meri, prisutan bol koji ima svoje vreme trajanja, svoje vreme detonacije i vreme odjeka. I on ne prolazi kad mi to hoćemo već vremenom, kako bi se preformulisala hemija organizma. Najavljene su promene u pozorištima, neki kažu da su promene u društvu spore, na koji način vi podnosite ovo vreme, kako ga živite?
- Gledano sa pozicija našeg života koji kratko traje, naravno da je sve presporo. I ja bih voleo da je sve već rešeno, da imamo puno para, da igramo u dobro sređenim scenama sa najbojim svetlom, tonom, rediteljima, glumcima, parama. Ali ne mogu ja da maštam šta bih voleo već moram da gledam kako jeste. A jeste tako da zahteva vreme. Ne znam primer zemlje koja je za dve godine sve rešila. Mi smo kao bivši zatvorenici. Pretpostavljam da kada ćovek izađe iz zatvora ne može da se nadiše vazduha, stalno bi još, dok ovi koji nisu bila u zatvoru ne razumeju o čemu on priča. Hoću da kažem, ta potreba za dobrim životom je narasla svih ovih godina i stoga ga nestrpljivo tražimo. Imate dosta razumevanje za realnost?
- Pa šta ću drugo? Nema više snage da se ponovo diže revolucija, ako je ono i bila revolucija, i nema neke ekipe koja bi mogla sve da promeni mada nisam siguran da za to ima i neke naročite potrebe.
U poslednje vreme ne igrate mnogo novih predstava kao ranije; sticaj okolnosti ili nešto drugo?
- Ne želim više da istovremeno radim dve predstave, i da tračim sa jedne na drugu probu. Nedavno je premijerno prikazan film Živojina Pavlovića 'Država mrtvih', sniman još 1997. godine, da le je vreme ostavilo traga na njega?
- Ne znam, nisam gledao film. Zašto?
- Što se tog filma tiče mogu samo da kažem da mi je drago što sam radio sa takvim ljudima kao što su Žika Pavlović i Radko Polič. U to vreme sam se oženio i to je sve što je bilo lepo na tom snimanju. A ružno?
- Producentkinja filma, Zoja Todorić mi je sve ogadila. Oko tog filma se bilo okupilo mnogo siromašnih ljudi koji su očekivali neke pare, jer ne zaboravimo, to je bilo ono užasno vreme besparice i krize. Međutim, ona je u takvoj situacaji ucenjivala ljude parama, čak su statisti štrajkovali zbog honorara. Bio sam lično prisutan kada je Žika Pavlović iz svog džepa kupovao naftu za agregat kako bi nastavio snimanje. Stalno je bilo neke loše atmosfere, bili smo okruženi lošim ljudima, sećam se da je direktor filma hteo da tuče jednog glumca zato što ga je ovaj pitao kada će dobiti svoje pare. Ja sam na primer isplaćen tako što mi je producentkinja danima donosila pazar iz butika svoje ćerke i trebalo je da budem srećan jer sam dobro prošao. Upoznaš Raca (Radka Poliča)divnog ludaka u pozitivnom smislu, inspirativnog čoveka Žiku Pavlovića, i onda radiš sa njima u nemogućim uslovima. Na kraju, ta koja je ponižavala ljude, sada se ponovo javlja kao neko ko regularno radi na filmu. Da li ste uključeni u neke nove projekte neke akcije?
- Trenutno sam više u kući, sa porodicom, prijateljima, što iz pozorišta, što van njega, i uopšte se ne raspitujem šta se to toliko bitno dešava u pozorištima, na filmu, uopšte napolju. Igram predstave koje želim i na taj način kazujem ono što mi se čini da treba. Trenutno je tako što ne znači da se neke kombinacije ne otvaraju i da neću raditi nešto novo. Željko Jovanović
.jpg)
