Izvor: Politika, 05.Jul.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi papski putevi za Beograd
Srpska država vidi u Vatikanu potencijalnog saveznika koji ne priznaje Kosovo, dok SPC ne može da zaboravi da poglavar svih katolika nikad nije jasno i otvoreno osudio zločine nad Srbima u Drugom svetskom ratu
Javnost je sve diplomatske odnose Srbije i Vatikana poodavno svela na dva pitanja: Drugi svetski rat i posetu pape Srbiji. U toj postavci, srpska strana insistira kod Svete stolice na kajanju, izvinjenju i spoznaji ustaških zločina počinjenih u ime Boga, dok Vatikan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stavlja do znanja da bi sveti otac rado posetio Srbiju.
To su dva otvorena pitanja o kojima se, po pravilu, priča u rukavicama, uvijeno, naročito vagajući svaku reč, bilo da je reč o državnim ili duhovnim zvaničnicima.
Ne čudi, stoga, što je prilikom poslednje posete visokog zvaničnika, sekretara Svete stolice za odnose s državama nadbiskupa Dominika Mambertija, potpisivanje sporazuma o visokom obrazovanju, zbog kojeg je i došao, ostalo u senci zahteva srpske države i crkve da se u vatikanskim odajama razmisli o ulozi Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu i njegovoj kanonizaciji.
Da pomenemo i ono drugo pitanje. Ocenjujući posetu nadbiskupa Mambertija kao veoma važnu za našu zemlju, jedan visoki državni funkcioner rekao je za „Politiku” da država nema ništa protiv dolaska pape u Srbiju, ali da među arhijerejima Srpske pravoslavne crkve nema jedinstvenog stava o tome.
Prema rečima našeg sagovornika iz državnog vrha, „tvrdo krilo” episkopata ne slaže se s takvim predlozima.Zato traje višedecenijska patpozicijakada je reč o dolasku pape.
Zaista, najviši državni funkcioneri u više navrata upućivali su papi poziv da poseti našu zemlju i pri tom, za razliku od crkve, nisu postavljali posebne uslove svetom ocu.
Čak je i Slobodan Milošević želeo da dovede poglavara Rimokatoličke crkve u Srbiju.Papu su pozivali u svojstvu ministara inostranih poslova i Goran Svilanović i Vuk Drašković, kao i predsednici SCG Svetozar Marović iSrbije Boris Tadić.
Učinio je to pre nekoliko dana i Tomislav Nikolić, ali uz opasku „čim se crkva složi”.
Doduše, najviši predstavnici vlasti u Srbiji sastajali su se s papom, ali ne na domaćem terenu. Poslednji put kada je Boris Tadić išao u Vatikan da se sastane s papom Benediktom XVI, 2009. godine, imao je za to čak i blagoslov Svetog arhijerejskog Sinoda.
Država u Vatikanu vidi uticajnog i moćnog saveznika.To potvrđuju i reči našeg sagovornika koji naglašava važnost nedavno potpisanog sporazuma i građenja dobrih odnosa. Vlast u poseti pape našoj zemlji vidi mogućnost da dobijemo na međunarodnom ugledu.
Ipak, ne treba smetnuti s uma šta nam je svojevremeno poručio portparol Svete stolice Federiko Lombardi, upitan hoće li papa podržati evropske integracije Srbije: „EU nije u domenu papinih kompetencija.” U državnim odnosima, stav Vatikana da ne prizna nezavisnost Kosova često se ističe kao simbol naših dobrih odnosa i savezništva na kojem bi trebalo dalje da se radi.
Zabunu u srpskim redovima izazvalo je to što je 2011. godine imenovan poseban apostolski delegat za Kosovo, što je u nekim ovdašnjim krugovima izazvalo sumnju da je Vatikan do kraja iskren kada je reč o odbijanju da prizna nezavisnost Kosova.Naime, tek što je ambasador Vatikana u Srbiji nadbiskup Orlando Antonini kategorički tvrdio da se radi o isključivo unutarcrkvenom, organizacionom pitanju koje nikako ne znači i eventualnu najavu priznavanja Kosova, isti taj apostolski delegat – Julijus Janus, obećao je, usred Prištine, da uskoro stiže s dobrim vestima iz Vatikana.
Do danas se ne zna na koje je dobre vesti mislio, budući da je Sveta stolica gotovo momentalno poručila da stav o nepriznavanju Kosova ostaje isti. Neki izvori tvrde da je i Ruska pravoslavna crkva skrenula pažnju vrhu Rimokatoličke crkve da će istupiti iz međuhrišćanskih tela ako priznaju Kosovo. I dok se često napominje značaj vatikanskog stava da ne prizna Kosovo, još češće se zaboravlja da je Sveta stolica među prvima priznala Hrvatsku ili Sloveniju.
Za srpsku crkvu, Vatikan je pre svega i iznad svega, sedište rimskog pape, poglavara svih katolika. I dok na planu teologije gotovo da nema značajnijih prepreka, jer se barem razgovara o razlikama u međuhrišćanskom dijalogu koji se odavno vodi uz uključenost svih strana, na planu istorije, prepreke su i dalje velike.
Zahtevi SPC da papa poseti koncentracioni logor u Jasenovcu, kao simbol srpskog stradanja u Drugom svetskom ratu i osudi zločine koje su počinili ili blagoslovili pripadnici Rimokatoličke crkve nad pravoslavnim i ne samo pravoslavnim življem, u Vatikanu još nisu uslišeni. Doduše, nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar više puta je podsećao da biskup Antun Škvorčević godinama odlazi u Jasenovac i moli se za sve njegove žrtve, da je taj koncentracioni logor obišao i predsednik Hrvatske biskupske konferencije Marin Srakić, kao i kardinal Josip Bozanić.
Hočevar je istakao i da je papa Jovan Pavle II 2000. godine zamolio za oproštaj svega što su deca Katoličke crkve „bilo gde i bilo kada učinila”. Opšti oproštaj je, dakle, formalno iskazan, ali iz SPC ponavljaju da se srpske žrtve i dalje retko ili nikako ne pominju u izjavama katoličkih velikodostojnika.
Nerešena pitanja u vezi s događajima iz vremena Drugog svetskog rata dva puta su se u poslednjem trenutku isprečila susretu poglavara SPC i Rimokatoličke crkve. Kada se činilo da je susret pape Jovana Pavla IIi patrijarha srpskog Pavla u Banjaluci 2003. godine već izvestan, sve je otkazano jer su organizatori kao mesto susreta odabrali ozloglašeni manastir Petrićevac, iz kojeg je počeo ustaški pokolj srpskog življa iz okolnih sela.
Patrijarh Irinej najavio je još 2010. godine da će na proslavu 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta 2013. u Nišu biti pozvani svi poglavari hrišćanskih crkava, što je podrazumevalo i dolazak pape Benedikta XVI. Najava je tada pozdravljena u Vatikanu, ali do susreta nije došlo.
Naime, u junu 2011. godine, Benedikt XVIse poklonio grobu Alojzija Stepinca, prilikom posete Hrvatskoj, što je dovelo do toga da Sveti arhijerejski Sabor saopštida će na proslavu u Nišu biti pozvani samo pravoslavni poglavari. Ne treba zanemariti ni posetu drugog čoveka Ruske pravoslavne crkve mitropolita volokolamskog Ilariona Alfejeva Srpskoj crkvi, iste godine.
On je, nezvanično, skrenuo pažnju srpskim arhijerejima da se ruski patrijarh još nije sastao s papom i da ne namerava da to učini u Srbiji, kao i da neće doći na proslavu u Niš ako na njoj bude i poglavar Rimokatoličke crkve.
Mitropolit Ilarion, inače, važi za jednog od najiskusnijih pravoslavnih diplomata, kao šef diplomatije Ruske pravoslavne crkve. S papom Benediktom XVIsastajao se više puta, ali uprkos poboljšanju odnosa, i Rusija i Srbija ostaju retke pravoslavne zemlje na čije tle još nije kročio nijedan rimski papa.
Poglavar Rimokatoličke crkve u svega nekoliko godina, od 1999. do 2002, posetio je Rumuniju, Gruziju, Grčku, Ukrajinu i Bugarsku. Po ustaljenoj praksi Vatikana, prethodno je dobio poziv većinske pravoslavne crkve, osim u Grčkoj, gde je Crkva samo navela da se ne protivi njegovom dolasku.Ali ga nije zvanično pozvala. Jedan od grčkih uslova bio je i da papa po izlasku iz aviona preskoči još jednu ustaljenu praksu: celivanje tla.
Najveći udarac odnosima Srbije i Vatikana nesumnjivo bi donela kanonizacija kardinala Alojzija Stepinca koju su hrvatski izvori pri Svetoj stolicinajavili za oktobar ove godine. Zagrebački nadbiskup Josip Bozanić objavio je vernicima da više niko i ništa ne može zaustaviti da Stepinac postane svetitelj.
Srpska crkva i država jasno su stavile do znanja papinom ministru spoljnih poslova da bi takav čin unazadio crkvene i državne odnose.
I patrijarh Irinej i predsednik Nikolić uputili su i zvanična pisma tim povodom, adresirana na papu Franju lično. Međutim, budući da je kardinal Stepinac 1998. godine već proglašen blaženim, neizvesno je kako će „srpska inicijativa” proći. Odnosi Srbije i Vatikana su, u tom pogledu, na staklenim nogama.
„Za vreme Drugog svetskog rata pomagao je progonjene i patnike”, piše o Stepincu hrvatska „Vikipedija”.
„Od prvih dana zdušno je blagoslovio stvaranje ’katoličke države’, kako je on često nazivao NDH”, navodi se u srpskoj „Vikipediji”.
Bog nam je, nesumnjivo, isti. Ali sveci nisu.
Jelena Čalija
objavljeno: 06.07.2014
