Izvor: Blic, 06.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi naši strahovi
Svi naši strahovi
Prvi posao je dobila 1991. godine na TV filmu 'Velika, mala matura' i nakon toga počela da igra u JDP-u, uloga Ofelije u predstavi 'Hamlet' koju je režirao Gorčin Stojanović, potom u Zvezdara teatru u predstavi 'Život Jovanov' koju je režirao Darko Bajić. Tako se svojih uloga priseća Irena Mičijević-Rodić, glumica koja se tih ranih devedesetih, nakratko pojavila, pa ubrzo nestala sa scene.
Kako je došlo do 'iznenadnog ukrštanja' vaših >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << puteva sa koordinatama reditelja filma 'Mali svet' Miloša Radovića?
- Posle diplomiranja 1993. krenula sam na jedno životno putovanje koje traje do danas. Najpre sam jedno vreme živela u Španiji, trenutno sam u Londonu i ne znam koliko će to potrajati. Kada to kretanje jednom počne teško može da se zaustavi. To je usud putnika. Odlazak i povratak su za mene ista stvar, zato ne osećam da sam bilo gde otišla ili ostala, samo sam dozvolila sebi ekstremnu slobodu kretanja. U svakom slučaju nikada nisam prestala da postojim. Miloš Radović me je pozvao i ja sam pročitala njegov scenario, koji je zaista bio pravo osveženje. Uloga mi se jako dopala, napravili smo probu i to je bilo to. Čime se film 'Mali svet' po vašem mišljenju zapravo bavi?
- Za mene je to priča o tome kako svet jeste mali. Negde na tom svetu postoje dva policajca, poslastičarka, lekar, jedan osumnjičeni i još dosta likova čiji se putevi ukrštaju. Ono što volim u ovom filmu jeste to što, iako je sniman u Beogradu, on nije vezan isljučivo za ove naše predele jer poseduje priču koja može da se desi bilo gde, bilo kog naizgled običnog dana. Obuhvata mnoge naše strahove od kojih pate ljudi svuda na svetu, strah od bolesti, dece, samoće, strah od samog života i neizbežne smrti... Radnja filma se odvija u jednoj poslastičarnici i vi igrate 'slatku' ulogu Marije koja radi u toj radnji. Ko je ona?
- Marija je pre svega zdrava, prirodna žena koja razmišlja u okvirima jedne frekvencije, što je njena velika prednost. Marija je lik koji je uvek na liniji života, kao živ instinkt, kao neka životinjica osuđena na opstanak u surovom svetu. Ona toga nije svesna i baš zato je njeno dejstvo istovremeno i moćno i nežno. Ona je u suštini ogoljena ženska energija koja uprkos svemu postaje neuništiva i deluje između svih tih muških energija koje dominiraju filmom i koje su jake.
Kako ste izlazili na kraj sa glumačkim i ličnim energijama Laze Ristovskog, Mikija Manojlovića, Branka Đurića i ostalih muškaraca u tom fimu?
- Bilo je to, iako zvuči uobičajeno, zaista prijatno iskustvo. Međutim, meni se činilo najzanimljivijim kako ta Marija, pod teretom imena koje nosi duboku mitsku poruku već dve hiljade godina, dakle, kako taj ženski lik uopšte može da održi ravnotežu ženske koncepcije sveta i muškog odnosa prema životu. Ranih devedesetih ste igrali u pozorištu, onda ste u vreme koje ovde zovemo raznim imenima 'nestali' i sada ste tu. Kako ste doživeli povratak, i zatvaranje tog kruga?
- Sa ovim filmom sam izašla iz neke tišine koja je trajala godinama. Sama činjenica da je 'Mali svet' premijerno prikazan u Sarajevu, koje je toliko toplo primilo naš film, meni je na trenutak nametnula iluziju da su sve ove godine bile samo jedan dug san iz koga smo se konačno probudili. Idemo u Zagreb 9. oktobra i jako se radujem tom putu. Mislim da je kontakt veoma bitan jer mi ne možemo da ignorišemo ono što se dogodilo, ali takođe moramo otvoreno i bez opiranja da prihvatimo sadašnji trenutak i da pokušamo da idemo dalje. A to je jedino moguće ako se suočimo pre svega sa nama samima. Niko to ne može da uradi umesto nas. Sta ćete vi dalje, s obzirom na vašu sklonost ka nestajanju?
- Jedino što je u životu izvesno jeste neizvesnost. Uvek postoji vreme plime i vreme oseke, periodi dejstva svetla i tame. Ja sam neko ko voli da deluje iz senke, slobodno i nezavisno. Ni kao čovek ni kao glumica ne volim da govorim o budućnosti jer ona ipak pripada svevidećim bogovima, kao što kažu pesnici. Željko Jovanović
