Izvor: Politika, 07.Maj.2010, 00:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi naši broševi
Dostojevski je smatrao da je svaki čovek nosilac jedne ideje koja se odražava na njegovom licu
Dobro poznata nam Madlen Olbrajt, prva žena sekretarka u američkoj državnoj administraciji, ima neobičnu kutiju s nakitom. Naime, u njoj se nalazi preko trista različitih broševa, koji nisu samo ženska strast za ukrašavanjem, već ljupko oružje u diplomatskoj strategiji. Oni su postali ne samo njen zaštitni znak već i slikovita biografija njene karijere opisane u knjizi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Svi moji broševi”.
Nadahnuo ju je Sadam Husein, šapnuvši joj na uvce, u pauzi konferencije Ujedinjenih nacija: Vi ste prava zmija. Madlen je posle toga na levi rever zakačila zlatnu kobru koja, umesto biblijske jabuke, otrovnim zubom drži poveći dijamant.
Za ruskog predsednika Putina imala je seriju broševa. Da pokaže svoj stav o naoružavanju, ukrasila bi se raketom kratkog dometa, a tri poučna majmuna iz istočnjačke priče (što vidim ne vidim, što čujem ne čujem...) slikovito su ukazivala na nesporazum oko Čečenije. Bilo je tu balona, leptira i orlova da označe optimizam, kornjača i rakova da opomenu na zastoj, ali i aždaja, gmazova i drugih akrepa čija smo značenja osetili na svojoj koži.
U svakom slučaju, bilo je to mirno i kulturno iskazivanje stavova, bez mlataranja rukama, psovanja, uvreda, udaraca, onako kako i priliči predstavnicima Velikog Carstva. Usudimo se pa zamišljajmo kakvi bi sve maštoviti primerci broševa krasili revere naših političara, od onih s erotskim i prostonarodnim predlozima i mudrostima iskazanim u kletvama i poslovicama pa do onih kojima bi se dičio Poludeli Maks.
Dostojevski je smatrao da je svaki čovek nosilac jedne ideje koja se odražava na njegovom licu. Jedno lice – jedna ideja. Ako se pažljivo zagledamo u nečije lice, možemo da prepoznamo ideju tog čoveka, smeštenu u njegovoj duši.
Sa diplomatijom stvari očito stoje drugačije. Niko te ne gleda u lice nego u rever. Lice ne sme ništa da pokaže, a ideje se smenjuju kako gazda kaže, kao broševi.
Ali, izgleda, ne samo u politici. I ostali ljudi, da bi iskazali neki svoj stav, nose bedževe ili natpise na majicama, koji obaveštavaju da li su naši ili njihovi, da li su za ili protiv, s pesnicom ili bez nje, nostalgičari ili Srbi svetog Save, mondijalisti ili samo ljubitelji životinja.
Njihov stav je vidljiv izdaleka i u prolazu, možemo da ga pročitamo dok čekamo autobus ili prelazimo ulicu. Mahne nam onako usput i prođe a da lice i ne vidimo niti primetimo kakvom čoveku pripada. Ali natpis je upadljiv, ispisan fluorescentnom bojom ili svetlucavim šljokicama. To često nije ni stav nego neki stavčić koji ne traži zaustavljanje i udubljivanje, već promine kao plaha letnja kiša bez namere da natapa zemlju. Toliko je puno natpisa da su postali važniji od ljudi.
Mnogi i ne znaju kakve to čudne, na raznim jezicima ispisane poruke nose po sebi, time poništavajući one koji su se nekad borili da ne budu žigosani i obeleženi, znakom ili tetoviranim brojem.
Nije ni važno šta piše, ako je na engleskom, sigurno je nešto pametno. Tako postajemo putujuće reklame, trivijalne rečenice i slogani, timski igrači s brojevima na dresu, ljudi-aforizmi, koji umesto autentičnog lica pronose opasnu i bogohulnu poruku, da su nebitni i zamenljivi, kao i ono što im piše na majici.
Ljubica Arsić
[objavljeno: 07/05/2010]
