Izvor: Vostok.rs, 14.Jan.2017, 20:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi manastiri Svete Gore
Nekad je ovde bilo i do trista manastira. Danas ih je tačno dvadeset i ovo je, u slici i reči, kratka povest o njima...
Poput morskih talasa, Svetu Goru zapljuskuju brojne legende i predanja oteta čudesnim, neki kažu i čudotvornim, maglama koje su izmrežile vreme za nama. Jedna od njih veli da je ovde podignuto onoliko manastira koliko je Bogorodičinih suza nakvasilo ovu svetu zemlju. Da se ona ovde svojevremeno baš isplakala, svedoči i starodrevni zapis koji kaže da je „bivalo bogougodno doba” kad je na Atosu postojalo oko trista manastira. Danas ih je samo dvadeset: 17 grčkih i po jedan ruski, bugarski i srpski. Tu je još dvanaest skitova i na stotine kelija i isposnica. Cela jedna država sa svim ustanovama neophodnim za normalan život i rad.
Inače, Sveta Gora je samostalnu upravu dobila još u 9. veku, a posle stoleća vizantijske i turske nadležnosti, autonomija joj je priznata 10. septembra 1926. Godinu dana kasnije ubeležena je u 105. član Ustava helenske države, kao autonomna republika kaluđera, ali i suverena teritorija Grčke, a pod kanonskom upravom vaseljenskog patrijarha, što je i bila za sve prohujale vekove. Svi njeni kaluđeri, a procenjuje se da ih ima oko 2.600 – od toga više od trećine s univerzitetskom diplomom – bez obzira na narodnost, grčki su državljani.
Uz nadzor državnih (grčkih) vlasti, Svetom Gorom upravlja dvadeset samostalnih manastira čiji predstavnici tvore Sveštenu opštinu – Kinotis – i biraju se na godinu dana. Na njenom čelu je Protos (Prvi), koga na godinu dana daju najugledniji svetogorski manastiri: Lavra svetog Atanasija, Vatoped, Iviron, Hilandar i Dionisijat. Manastiri i njihove kelije oslobođeni su svih poreza i dažbina, a svetogorska imovina je neotuđiva. Sedište i upravno središte je u Kareji, gde se nalazi i devetnaest konaka u kojima borave izabrani predstavnici manastira. Jedino manastir Kutlumuš ovde nema konačište iz sasvim praktičnog razloga – nalazi se u neposrednoj blizini.
Svakodnevne slučajeve rešava Sveti savet – Epistasija – sa tri savetnika i vrhovnim savetnikom, šefom administrativne vlasti koja, kao i svaka pristojna država, ima i sopstvenu policiju. Tu je i sedište administratora koga postavlja grčko Ministarstvo za unutrašnje poslove. Za duhovne, teološke sporove nadležan je crkveni sud – Protat.
Inače, najstariju poznatu privilegiju Svetogorci su dobili 883. godine od vizantijskog cara Vasila Prvog, koja je „u ime monaškog mira zabranila upade državnih činovnika i navalu lokalnih stočara koji su pokušavali da napasaju stada na poluostrvu”. Zatim je 941. godine vladar Romanos Prvi odlučio da svakom kaluđeru godišnje daje jedan zlatnik, što je u državi već bilo na snazi za ostala središta duhovnika. A zvanično uređenje odnosa, koje nekim odredbama važi do danas, svakako je Drugi tipik cara Konstantina Devetog Monomaha, kad je prvi put službeno naveden naziv Sveta Gora. Njime su podrobno uređeni poslovi manastira.
Sveta Gora je carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza s nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja.
(Sveti Nikolaj Velimirović)
A devet godina po osnivanju najstarijeg velikog manastira, Lavre svetog Anastasija ili, jednostavno, Velike Lavre, Sveta Gora 972. godine dobija i ustav, najstariji napisani i sačuvani spis te vrste u svetu. Sačinjen u 28 tačaka – a s potpisima 57 lica, od kojih 42 igumana, što svedoči o broju manastira u to vreme – ispisan je na jarećoj koži, pa otud i naziv Tragos („jarac”). Čuva se u karejskom Protatu (sudu) i svojevrsni je temelj prve i jedine monaške države u svetu...
Sveta Gora, poluostrvo koje zbog gorostasne planine visoke 2.033 metra zovu i Atos, ugnezdila se na istočnom od tri prstolika kraka poluostrva Halkidiki. Dugačka šezdesetak a široka između sedam i šesnaest kilometara, sred talasa Egejskog mora ugrabila je čvrsto tlo površine 392 kvadratna kilometra i, umnogome, zaustavila vreme. Ovde ono kao da već vekovima stoji o čemu je, ne mnogo davno, Aleksandar Deroko ostavio ovakav zapis:
„...Iste čvornovate i već sasvim sede masline, evo već hiljadu godina gledaju oko sebe skoro isti život. Iste su fizionomije ljudi koji zidaju jedne manastire, gase požare na drugim, obnavljaju treće i nastavljaju svoj večno isti život u njima... Sve isto ili skoro isto. Na isti se način živi, moli i umire kao pre hiljadu godina...”
I danas se, uprkos mnogim menama koje su vekovi iznedrili, vreme na Svetoj Gori računa u saglasju s prirodom. Uobičajeni monaški dan, koji je sedam punih sati posvećen bogosluženju, u stvari počinje od ponoći, molitvom. Ručak je u 10 časova pre podne, večera u pet posle podne, a čim se na nebu ukažu prve zvezde, kaluđeri odlaze na zasluženi počinak. I tako ukrug, stolećima. Uz molitveno tihovanje i obavezno poslušanije, svakodnevan rad u manastiru i oko njega. Kako je svojevremeno svojim učenicima govorio otac Grigorije, Grk iz Kapadokije koji je godinama u strogom isposništvu živeo u keliji cara Konstantina i carice Jelene nadomak manastira Pantokratora:
„Usahnite svoju govorljivost, jer se na vreme treba pripremiti: tišina je jezik budućih vekova!”
Svetu Goru, jedinstvenu monašku republiku, od mirskog sveta, onog koji živi u dogovoru sa svakodnevnim novotarijama, prirodno razdvaja planina Megala vigla. Tu je i zid kao neka vrsta fizičke granice između dva sveta. Uniformisani policajac, ispod grčke i vizantijske zastave (zvanični steg monaške države s dvoglavim orlom na žutom platnu), proverava diamontrione, svojevrsni dokument za ulazak u prošlost koja ovde traje i danas.
Dnevno se, bar tako glasi uputstvo s nadležnog mesta, može izdati samo 120 diamontriona. Zabranjen je pristup „bilo kojoj ženi ili ženki životinjske vrste, dečacima ili evnusima, bilo kome ko je golobrad”. Zanimljivo je da su jedino mačke i kokoške poželjne: prve zbog miševa a druge zarad jaja od čijih se žumanaca prave boje dragocene u ikonopisanju. Ulazi se iz Uranopolisa ili Jerisosa, dva nekadašnja ribarska sela, koji su danas nesvakidašnja pogranična mesta.
Poseta
Posetu Svetoj Gori važno je unapred planirati. Datum ulaska tačno se određuje se u dogovoru sa službenicima u Odeljenju za poklonike u Svetogorskom domu u Solunu. Pre ulaska u brod za Uranopolis ili Jerisos preuzima se dozvola, odnosno diamontarion, uz plaćanje takse od 20 evra. Boravak je ograničen na četiri dana, a u jednom manastiru dozvoljeno je zadržavanje od najviše 24 časa. Za duži boravak neopohodno je odobrenje Proprata u Kareji.
Kad se stigne u manastir, prvo se odlazi u poseban deo za goste. Po svetogorskom običaju, uz ljubaznu reč, kaluđer gostoprimac nudi okrepljenje (kafu, ratluk, rakiju-cipuru i svežu vodu) i gosta vodi u kelije s posteljama. Tom prilikom domaćin saopštava raspored bogosluženja. U trpezariji se obeduje u molitvenoj atmosferi. Razgovor nije poželjan, a sa zalaskom sunca svi se polako povlače u kelije bez glasnih razgovora.>
Na Svetoj Gori nije dozvoljen boravak u šortsu i majici bez rukava, kao ni snimanje kamerom. Kaluđeri i porta manastira mogu da se fotografišu samo uz blagoslov (odobrenje). Nisu dozvoljeni lov, ribolov niti kupanje na Svetoj Gori. Konačenje u manastiru mora da se dogovori nekoliko sedmica ranije, telefonom ili faksom, radnim danom u prepodnevnim časovima. Važno je napomenuti da brodovi polaze isključivo ujutru, a za dnevne grupne posete može da se iznajmi poseban brod uz dozvolu lučke uprave.
Žene mogu tokom dana da se ukrcaju na neki od brodova koji obilaze Atos na udaljenosti od pola kilometra. Dešava se i da ih tada poseti neko od kaluđera donoseći putnicama i putnicima da celivaju jednu od ikona ili kovčežić sa moštima. Žene, inače, mogu da obiđu i neke od metoha, manastirskih imanja izvan manastira, poput hilandarskog metoha Kakovo, koji se nalazi nedaleko od Jerisosa. O svim neophodnim pojedinostima za posetu svi zainteresovani najbolje mogu da se obaveste na sajtu www.svetagora.info
A ako koji ženski stvor ipak uspe da se provuče i zapazi je prisutni kaluđer, sledi teranje granom uz povike „Agapi satanis” („Beži, đavole”) i hitro kađenje oskrnavljenog mesta. Ovo pravilo uveo je još 1045. godine car Konstantin Veliki i danas se, uprkos mnoštvu priča-legendi, najstrože poštuje. Uostalom, kazna za pokušaj dama da kroče na teritoriju Svete Gore iznosi od 4 do 12 meseci zatvora. Naravno, van prostora monaške republike...
A na njenoj mapi danas, već smo rekli, obitava dvadeset manastira. Krenimo od Hilandara, ne samo zato što je naš i zato nego što se dobronamernik, krenuvši od Jerisosa ili Uranopolisa, vodom ili kopnom, prvo sreće s njim. Radi boljeg snalaženja, manastire ćemo obeležavati brojevima te tako Hilandaru pripada broj 1. (Drugi kartografi bi, možda, drugačije krenuli!)
Hilandar (1)
Jedan od malobrojnih svetogorskih manastira koji je nevidljiv sa mora. Nalazi se na 250 metara nadmorske visine među bujnim rastinjem, što je, u vreme kad je podizan, od 1198. do 1199. godine, značilo sigurnost od gusara i ostalih pljačkaša, ali i od vetrova. Izvor njegovom imenu tražen je u sklopovima reči koje na srpskom znače „hiljadu magli”, odnosno „hiljadu ljudi”. Misli se, ipak, da je ovaj manastir nazvan po vizantijskom teretnom brodu i to zato što ga je osnovao kaluđer koji je u svetovnom životu imao neke veze s takvim brodovima pa su ga zvali helandar. Stolećima je imao najveće i najbolje zemljišne posede u „perivoju presvete Bogorodice”.
Danas mu pripada oko 10.000 hektara svetogorske šume i oko 1.500 hektara četinarskog i listopadnog rastinja izvan monaške države, na metohu Kakovo, nedaleko od Jerisosa. Katastrofalni požar od 4. marta 2004. godine uništio je više od polovine manastirskih zdanja. Od 10.500 kvadratnih metara korisne površine u objektima uništeno je približno 5.700 metara ili oko 54 odsto. Obnova je brzo usledila i trajaće još nekoliko godina. (Inače, o Hilandaru je, povodom osamstogodišnjeg trajanja, „Zabavnik” pisao u četiri nastavka, od 4. decembra 1998. godine...).
Autor: Petar Milatović
Ilustrator: Silva Vujović
Zabavnik
