Izvor: Vostok.rs, 09.Jan.2016, 12:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sveti kralj Uroš Nejaki
09.01.2016. -
Sveti i pravedni Uroš bio je sin jedinac Srpskog cara Dušana Silnog (1331-1355. godine) i blažene carice Jelene, koja po rodu beše sestra Bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331-1371. godine). Dušan se oženio blagočestivom i mudrom Jelenom odmah posle uzlaska na kraljevski presto Srpske države, no po nekom tajnom sudu Božjem supružnici ne imahu dece za dugo godina. Zbog neplodnosti svoje supruge Dušan često beše nezadovoljan njome, ali pobožna supruga njegova >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Jelena svu svoju tugu zbog neimanja dece prenošaše na Gospoda, i taj bol svoj često pretakaše u tople i suzne molitve Bogu i Presvetoj Bogorodici, moleći ih da joj podare jedno dete. Posle skoro pet godina provedenih u braku sa Jelenom, a bez dece, Dušan se reši najzad da raskine brak sa svojom suprugom i da se oženi nekom drugom, jer je želeo da sebi i potomstvu svome obezbedi nasleđe na prestolu Srpske države. No tada Gospod Milostivi, koji ne prezire molitve i moljenja vernih slugu Svojih, pogleda milostivo na sluškinju Svoju Jelenu i molitve njene biše uslišene. Uskoro zatim, Jelena rodi sina svoga jedinca (1337. godine), ovoga blaženog Stefana Uroša.
Majka Uroševa Jelena bila je veoma pobožna i bogoljubiva, pa je i svog sina Stefana Uroša učila bogoljublju i hristoljublju. Jelena je neobično volela knjige, posebno pak božanske knjige Svetoga Pisma, a osobito Evanđelje, pa da bi bolje razumela sveta Božja Evanđelja zamolila je svetogorskog starca Joanikija da joj prevede na srpski jezik tumačenje Evanđelja od arhiepiskopa Ohridskog Sv. Teofilakta. Toj božanskoj mudrosti ona je učila i svoga sina Uroša. Ona je takođe bila veoma odana Pravoslavlju, i u vernosti Pravoslavnoj veri učvršćivala je i svoga muža cara Dušana, a pogotovu svoga sina jedinca Uroša. Ni otac Urošev Dušan nije bio nepobožan čovek. Jer stari istoričari svedoče i za njega da je bio blagočestiv, "vrlo odan pravoslavnoj veri". "Podizao je crkve i manastire, darujući im velike milostinje, i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima, koji su u tim crkvama i manastirima pevali pesmopoje Bogu. U ove manastire spadaju i oni na Svetoj Gori, u Makedoniji i po drugim mestima. On dade za večna vremena monasima Srpskog manastira Svetog Arhanđela Mihaila u Jerusalimu stalni novčani prilog, koji su mu Dubrovčani plaćali za Ston i Pelješac. Upravo stoga on beše nazvan Dušan, što znači duševan čovek".
Blagočestivi roditelji Dušan i Jelena sa svojim sinom Urošem ne samo da pomagahu mnoge crkve i manastire, neto i sami podigoše nove. Oni podigoše svoju zadužbinu prekrasni manastir Svetih Arhanđela na Bistrici više Prizrena (od 1348-1352. godine), u kome prvi iguman bi Jakov, potonji mitropolit u Serezu. Zajedno sa carskim pobožnim velikašem, despotom Jovanom Oliverom, podignut bi i živopisan i drugi manastir Sv. Arhanđela u Lesnovu (1347-1349. g.), i zatim zajednički od strane svih njih manastir bi zaveštan svetoj lavri Hilandaru na Svetoj Gori. Ova blagočestiva porodica, a osobito "hristoljubiva supruga" Jelena i pobožni joj sin Uroš, podigoše i manastir Presvete Bogorodice, zvani Matejič, u Skopskoj Crnoj Gori kod Kumanova, i crkvu Svete Trojice u gradu Skoplju. O tome ovako piše njihov kasniji životopisac svjatjejši patrijarh Srpski Pajsije Janjevac: "I tada blagočestiva carica Jelena sa sinom svojim dovrši crkvu koja je ostala od blagočestivoga i previsokoga cara Stefana (Dušana) u Crnoj Gori nesvršena, i trudom i podvigom i pomoćju Prečiste Vladičice naše Bogorodice, i zastupništvom i pomoćju svojih praroditelja dovršiše preslavnu crkvu u pohvalu i na slavu Uspenja Prečiste i Preblagoslovene Vladarke naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije. Ona se i do danas zove Crnogorska Bogorodica, pošto je car Stefan Veliki beše osnovao i beše nedovršena, jer ga smrt postiže. Takođe i u Skoplju prema gradu podiže (Jelena sa Urošem) preslavnu crkvu iz osnove, u ime Živonačane Trojice, pošto je ranije, još od praroditelja, mislim na kralja Milutina, bila sazdana manja. Ova crkva bi nazvana prvoprestolna mitropolija još za velikoga cara Stefana. Posle je mladi car Uroš rasprostrani i ukrasi velikim krasotama, časnim ikonama i odeždama i krasnim sasudima. Tu je bila čudotvorna ikona koja se zove Trojeručica, i koja je i do danas u Hilandarskoj crkvi. Ova crkva je posle (u vreme ropstva) Božjim dopuštenjem i agarjanskim nasiljem bila razrušena i do danas se poznaje mesto gde je bila". Tako piše letopisac patrijarh Pajsije, no to je bilo već posle smrti Uroševog oca Dušana, kada ga je mladi Uroš nasledio.
Pre toga pak, roditelji Uroša pošto poodraste najpre oženiše, a to bi na ovaj način. Kada moćni car Stefan Dušan zauze Bosnu i dođe u grad Dubrovnik, on tamo sa svojom suprugom caricom bi svečano dočekan i primljen. Iduće godine on posla otuda svoga protovestijara Nikolu Buću na dvor Francuskog kralja da zaprosi kćer toga kralja za ženu svome sinu Urošu. Francuz mu, međutim, odgovori da bi to vrlo rado učinio samo kada bi i car Stefan i njegov sin bili "rimskog obreda", to jest kada bi prešli u rimokatolicizam. Kada se Dušanov poslanik vrati natrag i ispriča svome gospodaru šta mu je Francuski kralj rekao, tada se car Stefan nasmeja i naruga odgovoru latinskog kralja, pa se onda okrete i zaprosi pravoslavnu nevestu sinu svome, Anku, kćer Vlaškog kneza i vojvode Aleksandra Basaraba, koju ovaj odmah i dade za Uroša. Tako blagočestivi Uroš bi oženjen pravovernom suprugom. Negde u to vreme, to jest kada se otac njegov Dušan venča za cara Srba i Grka (na saboru u Skoplju 1346. godine), mladi Uroš bi od oca proglašen za "kralja sve Srpske zemlje" i tako postade savladar svome ocu i caru.
Međutim, ne prođe mnogo godina, a otac njegov Dušan umre iznenada. U to vreme svim hrišćanima i vladarima na Balkanu beše zapretila velika opasnost od opakih inoveraca Turaka, koji iz Azije behu prodrli i u Evropu. Sa svojom vojskom car Dušan krete na Turke, ali se na putu iznenada razbole i naprasno umre, 20. decembra 1355. godine. Tada nejaki Uroš, kome ne beše još ni devetnaest godina, primi na sebe vlast velikog očevog carstva, a to beše isuviše veliki i težak teret za njegova slabačka pleća.
Mladi Uroš ne beše vlastoljubiv ni slavoljubiv. Starostavni srpski letopisi i rodoslovi opisuju blaženog Uroša kao "mladića istinski krasna i lepoga stasa, ali mladoga smislom, preterano milostiva i krotka, koji ... savete starih ne primaše, a držaše se saveta mladih". Kao tako krotak, blag i nezlobiv, Uroš nije hteo silom vladati i podčinjavati moćne i neobuzdane velikaše srpske, pa zato i kažu za njega stari letopisci da su dobrom i nejakom caru "naneli štete i sami njegovi dvorski ljudi, od kojih on pretrpe mnoga zla i nepravde". Mnoga od tih velikaša počeše se odvajati od mladoga cara i cepati Srpsko carstvo, veliku Dušanovu carevinu. Prvi se odvoji Urošev stric Simeon Siniša (Dušanov polubrat) i uze pod svoju vlast grad Kostur sa okolinom, te se tamo proglasio za cara. No kako njega srpska vlastela (na saboru u Skoplju 1357. g.) nije priznala, Simeon se uskoro spusti niže na jug i osvoji oblasti u Grčkoj, Epir i Tesaliju, te tamo zasnova svoju samostalnu državu.
Ostali Uroševi velikaši odvajali su se postepeno od njega, ali su u početku neki od njih priznavali njegovu vrhovnu vlast. Takvi su bili sevastokrator Dejan, oženjen tetkom Uroševom Teodorom (Dušanovom sestrom), koji je upravljao krajevima oko Skopske Crne Gore pa do reke Strume; zatim vojvoda Nikola Stanjević, koji vladaše oko grada Štipa i reke Bregalnice, i još neki drugi. Jedan od najmoćnijih velikaša u početku bio je Humski knez Vojislav Vojinović, koji je upravljao Srpskim pokrajinama od Rudnika i Drine do Jadranskog Mora. Vojislav je priznavao mladog Uroša kao cara, i dok je on živeo čak je sprečavao drskog velikaša Vukašina Mrnjavčevića da čini nasilje nad nejakim Urošem. No kad Vojislav umre (1363. g.) njega nasledi njegov sinovac, nepokorni župan Nikola Altomanović, koji takođe pakošćaše Urošu. Od Uroša se odvojiše i velikaši braća Balšići u Zeti, zatim Rastislavići na severu (na srpskougarskoj granici), koji na veće zlo sviju pozovu na Srpsku zemlju neprijatelja sa severa, Ugarskog kralja Ludviga I, koji sa silnom vojskom prodre u Srbiju sve do Rudnika. Samo pomoću Božjom, car Uroš i Srpska zemlja tada budu spašeni, te se Ugari povrate natrag. No najdrskiji i najnasilniji od svih tadašnjih srpskih velikaša bio je lukavi Vukašin Mrnjavčević, od koga je nejaki car Uroš najviše zla i nevolja pretrpeo, kao što ćemo dalje videti.
Car Dušan, Carica Jelena, i nejaki Uroš
Da bi pomogla svome nejakom sinu Urošu, njegova majka Jelena uze da upravlja istočnim delom carevine, to jest Serskom oblašću u istočnoj Makedoniji, ali tako da ona potpuno priznavaše vrhovnu carsku vlast svoga sina. Ona mudro i pobožno upravljaše ovim krajevima Srpskog carstva i dosta pomagaše svome sinu Urošu. Pre svega drugoga i više od svega ona mu pomagaše u pobožnosti i životu po Bogu i radi Boga. Njena pobožnost i hristoljubivost vidi se i iz toga što ona, čim po smrti Dušanovoj ostade udovica, odmah odluči da se zamonaši, što uskoro zaista i učini, postavši tako monahinja Jelisaveta (već u mesecu maju iduće 1356. godine). Kao monahinja-carica ona češće posećivaše sina svoga Uroša i pomagaše mu u njegovim poslovima. No osobito mu pomagaše u njegovim čestim i bogatim milostinjama i darovima crkvama i manastirima.
Uroš nije bio srebroljubiv ni bogatstvoljubiv. Čim je došao na vlast, on je odmah obavestio bogatu Dubrovačku republiku, koja je Srpskoj državi plaćala razne poreze i carine od trgovine, osobito u prestonici Prizrenu, da on taj njihov novac od carina ustupa manastiru Svetih Arhanđela u Prizrenu. Drugi pak deo toga novca, koji je Srpska država dobijala od Dubrovnika za ustupanje Stona (na Pelješcu), Uroš je poklonio Presvetoj Bogorodici Sinajskoj. Treći deo tog dubrovačkog novčanog davanja blagočestivi car Uroš darivao je srpskom manastiru Svetih Arhanđela u Jerusalimu. Sveti Uroš pomagaše takođe svojim prilozima i mitropolita Melničkog Kirila, i Serskog mitropolita Jakova, i osobito monahe podvižnike na Svetoj Gori Antonskoj i tamošnje Svetogorske manastire. I sam on, i zajedno sa svojom blagočestivom majkom monahinjom Jelisavetom, pomagao je svetu lavru Nemanjićsku, Hilandar na Svetoj Gori, i to davanjem čestih i velikih darova i bogatih priloga. Carica-monahinja Jelisaveta podarila je sa Urošem na dar manastiru Hilandaru sedište Petrićevo (1360. godine), a zatim su dali i veliki dar lavri Svetog Atanasija na Atonu (1361. godine). Uroševim prilozima i darovima urađene su u Hilandaru prekrasne velike ikone na velikom ikonostasu Hilandarske saborne crkve, dok je njegova majka Jelisaveta bila ktitorka nesrećno zapustele Karejske ćelije Svetoga Save u središtu Svete Gore. Sveta Jelisaveta je bogato obdarila i svetogorski manastir Kutlumuš. Zatim je ona postala "drugi ktitor" manastira Svetog Nikole pod Kožljem na reci Pčinji, koji je ona posle ustupila Serskom mitropolitu Jakovu. Sveti pak sin njen car Uroš potvrđivao je i darove manastirima, osobito svetom Hilandaru, koji su činjeni od pojedinih njegovih pobožnih velikaša. Tako je njegov vlastelin Nikola Stanjević podigao manastir Svetog Stefana, zvani Konča, i po želji ovog vojvode on i Uroš ga zajednički podare velikoj lavri Hilandarskoj (1366. godine).
Istinska pobožnost svetog cara Uroša i njegove majke blažene carice-monahinje Jelisavete vidi se i iz sledećeg. Srpski car Stefan Dušan beše u nečemu "prestupio granice otaca svojih", kako za njega kažu stari letopisi, jer ne učini kao njegovi praroditelji Nemanjići, nego se samovoljno ponese i pogordi u uzdizanju sebe za cara i proglašenju Srpskog arhiepiskopa za patrijarha. Zbog ovoga nastadoše ne male nevolje i nesuglasice između Srpske i Carigradske Crkve, tako da vaseljenski patrijarh Kalist izreče na kraju odlučenje nad carom Dušanom i Srpskim patrijarhom. Tada se, kako kažu stari letopisci, "pokaja car i zaiska razrešenje za ovo zlo", ali se zatim, dodaju letopisci, Dušan ubrzo "razreši od ovoga života i predade se grobu, ostavivši ovo zlo nepogrebeno". Brigu oko izmirenja Srpske i Carigradske Crkve uze na sebe careva supruga, blažena carica Jelena-Jelisaveta i njen nejaki sin Uroš. Sa mnogo poštovanja i ljubavi mudra i pobožna carica-monahinja primi na svoj dvor u grad Ser svjatjejšeg patrijarha Carigradskog Kalista, koji lično dođe k njoj radi hrišćanskog mira i jedinstva. Sveti patrijarh Kalist beše gotov na pomirenje i praštanje i zato već stupi u opšptenje sa Srpskom Crkvom, a to isto željaše i majka Uroševa i sam Uroš. Ali, po nedoznajnim putevima i sudovima Božjim, patrijarh Kalist se iznenada razbole i tu u Seru odmah se preseli ka Gospodu (20. juna 1369. godine), kao što mu beše predskazao prepodobni Maksim Kapsokalivit. Blagočestiva carica-monahinja i klirici i narod.
Ćivot sa moštima Svetog Uroša V Nemanjića u manastiru Jazak
Srpske Crkve sa svakom počašću i pobožnošću opojaše i sahraniše počivšeg vaseljenskog patrijarha, čvrsto verujući da im je patrijarh Kalist već oprostio i sa njima se izmirio, iako nije stigao da sve to i drugima obznani. Nekoliko godina kasnije, blažena carica Jelisaveta, uz pomoć i monaha Svetogoraca i blagočestivog kneza Srpskog Lazara, učini da dođe do punog i javnog pomirenja Srpske i Carigradske patrijaršije, i to za vreme Carigradskog patrijarha svjatjejšeg Filoteja (1363- 1376. g.) i Srpskih patrijaraha svjatjejših Save IV i Jefrema (1375. godine). Tom prilikom bi dato oproštenje i pomirenje za sve žive i umrle, za cara Stefana Dušana i sina mu cara Uroša, za patrijarha Joanikija i Savu patrijarha, i za sve velike i male. Uskoro pak posle ovoga prestavi se u Gospodu blažena carica-monahinja Jelisaveta (7. novembra 1376. godine), primivši pre smrti veliku monašku shimu sa imenom Evgenija. Sveti pak sin njen, car Uroš, bio je u ovo vreme već promenio svetom. A evo kako je to bilo.
Kao što je već rečeno, od mnogih srpskih velikaša, koji su se počeli odmetati od blagovernog i zakonitog cara Srpskog Uroša, najlukaviji i najobesniji bio je Vukašin Mrnjavčević. Sa svojim bratom Jovanom Uglješom Mrnjavčevićem, inače čovekom mnogo boljim i plemenitijim od Vukašina, oni su od Srpskog cara dobili posede u Makedoniji, i to Vukašin u zapadnom delu Makedonije, oko Prilepa i Ohrida, a Uglješa u istočnoj Makedoniji. Uglješa je bio oženjen ćerkom kesara Vojihne, namesnika Drame, čestitom Jelenom (koja se posle Uglješine smrti zamonašila i ostala poznata kao monahinja Efimija), i svojim sposobnostima i pameću dosta je pomagala Uroševoj majci Jelisaveti dok je ona upravljala Serskom oblašću Srpskoga carstva. Vukašin Međutim beše gotov da oduzme svu vlast od nejakog cara Uroša, i zato mu se sve više nasilno nametaše i svoju vlast proširivaše na račun Uroševe. Jer on proširi svoju oblast i do gradova Skoplja, Prizrena i Prištine, tako da i samu prestonicu carevu učini svojom prestonicom. On navaljivaše da osvoji i Rašku oblast i skoro celu Srbiju, ali mu se u tome suprotstaviše ostali srpski velikaši, među kojima beše i verni velikaš Urošev blagočestivi knez Lazar Hrebeljanović. Mladi i neiskusni car Uroš nastojao je da se suprotstavi nametljivosti i nasilju Vukašinovom, ali je nesrećna srpska nesloga i sebičnost učinila i tada da velikaši ne pomognu u tome mladome Urošu. U starim letopisima i istorijama piše o tome, da je mladi car Uroš, iako je imao jedva dvadeset godina, u početku ipak pokazivao veliku razboritost", ali je tokom vremena, kao preterano krotak i popustljiv, počeo isuviše da sluša "savete mladih", pa je tu njegovu dobrotu i nezlobivost lukavi i prepredeni Vukašin iskoristio. Vukašin je mnoge zle stvari činio, pozivajući se pri tome da to radi tobože u ime cara, te je tako ugnjetavao mnoge ličnosti Uroševog carstva, ističući svoju samovolju i vlastoljublje. Tako se Vukašin podmuklo i nasilnički nametnuo mladome Urošu, i uskoro se uz zakonitog cara Uroša proglasio za Srpskog kralja i savladara (najverovatnije avgusta ili septembra meseca 1365. godine). Vukašin je pošao i dalje od toga. On je želeo da svrgne sa vlasti staru i svetorodnu Srpsku dinastiju Nemanjića, i da srpski presto obezbedi za svoju porodicu.
Zato je i ne pitajući cara Uroša uskoro proglasio svoga sina Marka za "mladog kralja", čime je pripremao zbacivanje i ukidanje vlasti loze svetih Nemanjića. Uza sve ovo, Vukašin beše u sukobu i sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Savom IV, jer većma slušaše Ohridskog arhiepiskopa, pošto ga patrijarh Srpski ukorevaše da ne radi i postupa po pravdi Boga istinoga.
Ovakvo stanje i ponašanje nasilnika Vukašina nije mogao dugo da izdrži mladi i nejaki car Uroš. Pod tim i takvim nevoljama i ozlobljenjima on uskoro izgubi zemaljsko carstvo, svoje, ali zato zadobi večno i neprolazno Carstvo Božje na nebesima. Blaženi car Srpski Uroš V preseli se najzad dušom svojom ka Gospodu, u četvrtak, dana 2. ili 4. decembra 1371. godine, ne napunivši još ni 35 godina života. Po njegovom životopiscu patrijarhu Pajsiju i nekim od kasnijih Srpskih letopisaca, car Uroš je bio ubijen rukom bezakonog Vukašina, ali ako to i nije bilo tako, Vukašin je ipak bio posredni ubica Urošev, kao što to kažu najstariji Srpski letopisci i rodoslovi. O tome najstariji letopis piše ovako. Car Uroš, "svrgnut je sa carske časti u otačastvu svome, no ipak usred zemlje svoje i u carskom dostojanstvu slavno pređe k Bogu, godine 6880. (to jest 1371.), meseca decembra, četvrtoga dana, a te iste godine, pre njegovog prestavljenja, sinovi Ismailovi (tj. Turci) ubiše na reci Marici kralja Vukašina i despota Uglješu, koji su ga zbacili sa prestola". Stari letopisac, upoređujući svrgnuće zakonitog Uroša sa nepravednim svrgnućem zakonitog cara Judejskog Rovoama (sina Solomonova), od strane Jerovoama, ili svrgnuće zakonitog cara Vizantijskog Mihaila III od strane njegovog konjušara Vasilija Makedonca, dodaje još i ovo: "Kao što onaj car Rovoam, ili da kažemo Mihailo car Grčki, koji od svoga sluge postrada, tako i ovaj (blagočestivi car Uroš) mnoga ozlobljenja i tegobe i mučenja primi od svojih slugu Vukašina i Uglješe".
Vukašin i Uglješa pogiboše u boju sa Turcima na reci Marici, kod mesta Černomena, 26. septembra 1371. godine. Turci su iznenada bili ugrozili krajeve gde je vladao sam despot Jovan Uglješa (pošto se carica Jelena - Jelisaveta, posle 1365. godine, bila povukla iz Sera i otišla svome sinu Urošu ili u svoju zadužbinu manastir Matejču). Vukašin je tada sa svojom vojskom pošao bratu Uglješi u pomoć, ali su obojica doživeli strašnu pogibiju od Turaka na opomenutoj reci Marici. Ova turska pobeda otvorila je širom vrata najezdi besnih i bezbožnih Ismailćana na hrišćanske narode u tima krajevima, čije stradanije ovako opisuje savremenik i očevidac njihov, starac Isaija Svetogorac: "I tolika nevolja i zlo ljuto zahvati sve gradove i krajeve zapadne, koliko niti uši ikada čuše, niti oči videše. A po ubijanju muža ovog, hrabrog despota Uglješe, prosuše se Ismailćani i poleteše po svoj zemlji, kao ptica po vazduhu, i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu. A one koji su ostali, njih smrt prerano pože. Oni pak koji smrt preživeše, glađu pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanka sveta, ni potom takva, Hriste Milostivi, da ne bude. A one koje glad ne pogubi, ove dopuštenjem Božjim vuci noću i danju napadahu i žderahu. Avaj, jadan prizor bi za gledanje! Osta zemlja od svih dobara pusta; i ljudi, i stoke, i drugih plodova. Jer ne bi kneza, ni vođe, ni nastavnika A među ljudima, ni da izbavlja ni da spasava, no svi se ispuniše strahom ismailćanskim, i srca hrabra junačkih ljudi u najslabija srca žena pretvoriše se. U to vreme, i Srpske gospode (to jest vladara) sedmi, mislim, rod kraj primi. I uistinu, tada živi oglašavahu za blažene one koji su ranije umrli".
Sveti car Uroš, sedmi i poslednji vladar Nemanjić, pogreben je u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Nerodimlju, kod današnjeg Uroševca, grada koji je po njemu i dobio ime. Njegove svete mošti objavljene su od Boga na čudesan način na 211 godina posle njegove smrti (oko 1584. godine). Manastir Uspenja u Nerodimlju u to vreme beše zapusteo. No Presveta Bogorodica, kojoj je manastir bio posvećen, učini preko nekog pobožnog pastirčeta da hram bude očišćen i obnovljen. Kada se potom u prvu nedelju okupio mnogi narod u hramu, onaj isti pastir povikao je svima prisutnima: "Hodite i pomozite mi da izvadim mošti Svetoga Uroša, mladoga cara". Tada bi podignut veliki kamen od groba unutra u crkvi, i nađoše se krasne mošti, koje ispuštahu blagouhane mirise, tako da su se svi divili i vikali "Gospode pomiluj". Tada bi načinjen i divan kivot od orahovog drveta i u njega položene česne mošti Svetoga cara mučenika. O svemu ovome bi izvešten i tadašnji arhijerej Vasilije, u Novobrdskoj mitropoliji Gračaničkoj. Mitropolit Vasilije dade pismo za skupljanje priloga radi obnove manastira, te ovaj manastir u Nerodimlju bi obnovljen i ukrašen u čast Matere Božje i novojavljenog Svetog Uroša cara. Glavni ktitor manastira bio je neki blagoverni hrišćanin iz Janjeva, sa Kosova, po imenu Jovan Živković, kao što o tome opširno piše i svedoči svjatjejši patrijarh Srpski Pajsije Janjevac, koji je i napisao odmah Žitije i Službu Svetom caru Urošu mučeniku, i to napisao po javljenju u snu i želji samog Svetitelja, kako svedoči o tome sam rečeni patrijarh.
Moštima Svetog Uroša cara dolazili su pobožni ljudi još dok su one ležale u "manastiru Svetog Uroša" u Nerodimlju, i mnogi su od njih dobijali duhovne i telesne pomoći i isceljenja. Tako je njegovim svetim moštima došao da se pokloni jeromonah Mihailo Hilandarac, čak iz Svete Gore (1695. godine). Godine pak 1705, meseca maja 11, preneo je Uroševe svete mošti u Sremski manastir Jazak srpski monah Hristifor, a zajedno sa njima poneo je i Žitije i Službu Svetoga. (Jedan pak deo svetih moštiju cara Uroša donet je u manastir Studenicu). Iz Jaska su mošti Svetog Uroša prenošene u manastire Vrdnik i Krušedol, pa su zatim opet vraćane u Jazak. Za vreme poslednjeg Svetskog rata (14. aprila 1942. godine) mošti Svetog cara Uroša morale su ispred bezbožnih ustaša biti uklonjene iz manastira Jaska, i tada su prenete u Sabornu crkvu Sv. Arhanđela u Beograd, gde i do danas počivaju. Svetiteljski lik Sv. cara Uroša nalazi se naslikan na mnogim freskama i ikonama po starijim i novijim srpskim manastirima i crkvama. Njegovim svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi pomiluje i spase sve nas i sve ljude Svoje, jer Njemu priliči svaka slava i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza eve vekove. Amin.
Prepodobni Justin (Popović) Ćelijski
Svetosavlje
