Izvor: Blic, 09.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve naše zavisnosti
Sve naše zavisnosti
To je drama tranzicije, tačnije rečeno tragi-komedija. Reč je o temi koja se, zapravo, bavi svim našim zavisnostima; od nikotina, kofeina, alkohola, heroina, bensedina, televizije, politike..., a naročito heroina; i šta je to droga, i otkud ona odjedanput u tolikim količinama u životima mladih ljudi?- kaže na početku razgovora za 'Blic' reditelj Egon Savin povodom premijere komada Bore Radakovića 'Kaj sad' u Beogradskom dramskom pozorištu 11. maja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Uloge u ovom komadu tumače Mihajlo Janketić, Dubravka Mijatović, Nenad Milovanović, Ana Franić i Mladen Andrejević.
Otkud droga u tolikim količinama i u komadu i van njega?
-U ovoj predstavi tema je i raspad jedne porodice. Kad gledate istoriju porodične, građanske drame XIX i XX veka vidite da je uvek unutar porodice neka tajna ili nasledna bolest ili neprimereno stečen novac ili gadna preljuba ili neobični vanbračni odnosi... A društveni kontekst u koji je postavljena ta porodica na moralni način uravnjava dramu. Danas je porodična drama sasvim suprotno od toga, jer imate porodicu koja pokušava da se sačuva uticaja s’polja. Dakle, politike, suda, crkve... A da ne govorimo o uticaju kriminala, kojekakvog profita; zapravo iza cele te nesreće stoji zapravo veliki profit.
Čiji?
- Uglavnom je to profit ljudi sa vlasti. U komadu Bore Radakovića tu nema dileme. On kaže: 'Pa donosili su im na front drogu u vrećama, dečkima su je davali da bi se borili, a sada im ne daju. I sad u svojim heroinskim krizama oni izvršavaju samoubistva'. To su ti ratnici, to je ta omladina koju je trebalo ‘narajcati’ i razviti taj kič patriotizam. Taj heroin je zapravo deo tog nacionalističkog kiča koji je nekome bio potreban za neke ratove, za neke partijske karijere, za učvršćivanje vlasti i za ogroman profit. Reč je o, maltene, podrazumevajućoj činjenici.
Mislite li da se sada, na primer u Srbiji, raščistilo sa ljudima na vlasti koji su ostvarivali takav profit?
- Mi se stalno nadamo da je bolje nego što jeste. Znate, uvek nam ponude neku optimističku mogućnost koja se posle određenog vremena ispostavi netačnom. Naravno, i ja sam pomislio: evo ga 6. oktobar, sad sa hapšenjem svih ovih kriminalaca (jer i tu je droga, i to pod broj jedan ili dva u celom tom biznisu) i dobro je što se mi sad bolje osećamo i lakše dišemo. A da li je to dovoljno i da li su zapravo te linije prekinute i da li će ti ljudi otići tamo gde im je mesto ili ne, teško je znati. Verovatno neće svi. No, činjenica je da postoji rasterećenje. Puno je ljudi iza rešetaka. To niša konkretno ne menja ni u vašem ni u mom životu, ali drugačije izgledaju stvari na nivou kolektiviteta i, ako hoćete, kultivisanja. Bez raščišćavanja sa tim kriminalom zbilja ne možemo da mrdnemo nikuda.
Režirali ste zaista brojne predstave, postoji li neka koju smatrate prelomnom u svojoj karijeri?
- Teško mi je odgovoriti na to pitanje. Imam vokaciju prema klasičnim komadima, čak sam se bio i zarekao da ću samo njih raditi; mislim da mi je vreme da radim i Čehova, i Šekspira i Molijera... S vremena na vreme pojavi mi se neki, kako ja to zovem, komad za živo pozorište, neki društveno-kritički komad, jak, britak, ozbiljan, uzbudljiv, duhovit... Mogli bismo da uspostavimo i tu vrstu kontinuiteta, od 'Šovinističke farse', 'Dugog putovanja u Jevropu', 'Tamna je noć'... Imam afinitet prema savremenom komadu, radio sam toliko toga. Možda je to upravo potreba da se odgovori na nalog vremena, da pozorište odgovori na sve ono što nas zatiče, što nas okružuje i što jeste drama svakodnevice. Verujem da bi to i Čehov pisao da je živ, jer on je pisao dramu svakodnevice.
Sve češće se, na ovom prostoru, kada je reč o pozorištu, govori o tzv, ozbiljnim predstavama i bulevarskom pozorištu. Kakav je vaš odnos prema tome?
- Bulevar, kako se danas razume, bi bio nešto što bi smo mogli nazvati zabavljačkim fenomenom. Pri tom treba praviti razliku između zabavnog i zabavljačkog. Potpuno sam uveren da su najdragocenija dela, klasična dela, takođe i zabavna. Dakle, pozorište treba da bude zabavno ali ne sme biti zabavljačko. Jer, to je upotreba pozorišta u neke sasvim druge svrhe -zasmejavanja, šegačenja i slično. No, ne bih nikada zabranio zabavljački teatar, jer ništa ne treba zabranjivati. Ali, te razne dileme vidim kao nedostatak strategije u kulturi. Mi ne znamo kakvo nam pozorište treba, ne znamo kakvo pozorište hoćemo, ni jedno savetovanje o tome nismo napravili, evo već godinama se pominju neki prioriteti, i život će nam proći u njima.
Tatjana Nježić
