Izvor: Politika, 25.Jul.2012, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je u poverenju
Vlada još nije formirana, ali su stranke potpisale koalicioni sporazum („Sporazum o zajedničkim političkim ciljevima”). Zanimljiv dokument! Bar što se odeljka „Ekonomska politika” tiče
Pre otprilike dve nedelje jedan moj prijatelj mi se poverio: „Još uvek je radost usled toga što su ovi izgubili vlast veća od užasa koji me obuzima od onih što će da je uzmu”. Razumem čoveka! Naročito ona implicitna poruka da se pomenuta radost svakim danom smanjuje, a navedeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << užas raste. Da li je taj užas opravdan, imajući u vidu da vlada još uvek nije ni formirana, bar ne dok pišem ovaj tekst, a kamoli počela da radi.
Možda nije formirana, ali su oni postigli i potpisali koalicioni sporazum („Sporazum o zajedničkim političkim ciljevima”) na osnovu kojega će i formirati vladu. Zanimljiv dokument! Bar što se odeljka „Ekonomska politika” tiče. Taj odeljak je dokaz da od njih ne treba očekivati ništa dobro. Kreću sa programom fiskalne konsolidacije, a to znači umanjenje i eliminaciju fiskalnog deficita. Razumno, reklo bi se. Ne treba mnogo ekonomskog znanja da se zaključi da se fiskalni deficit umanjuje i konačno eliminiše umanjenjem rashoda i uvećanjem prihoda. Problem nastaje što u 18 tačaka koje u navedenom dokumentu slede nema ni jednog ni drugog – ni umanjenja rashoda (osim opšteg mesta da će se u oktobru doneti novi zakon o javnim nabavkama koji će navodno umanjiti rashode zbog umanjenja korupcije), niti uvećanja prihoda. Naprotiv, oni u svom sporazumu predviđaju da se javni rashodi uvećavaju („obezbedićemo dvostruko veći budžet za poljoprivredu”, „podržaćemo preduzetnike kroz bespovratnu pomoć i subvencionisanje kredita”, „intenziviraćemo podsticanje direktnih investicija”, stvorićemo uslove za formiranje Razvojne banke”, „zadržavanje vlasništva države u Komercijalnoj banci”, što podrazumeva njenu dokapitalizaciju iz budžeta itd.). „Nećemo zamrzavati penzije i plate”, kažu oni, nego će ih usklađivati. Nastaviće, kažu, „fiskalnu decentralizaciju”. Onu koja je u velikoj meri zaslužna za fiskalni deficit do koga je zemlja dogurala. Nadalje, oni se u ovom dokumentu obavezuju na reformu sistema PDV-a, tako što će malim i srednjim preduzećima biti omogućeno da plaćaju PDV tek kada naplate robu, a ne kada je fakturišu. Baš me interesuje kako će to da poveća javne prihode. Naročito imajući u vidu da nema ni reči o povećanju stope PDV-a. Dakle, nova vlada, odnosno njen ministar finansija i ekonomije namerava da fiskalni deficit umanjuje tako što uvećava javne rashode i umanjuje javne prihode. Baš originalno!
Problem je, međutim, u tome što, koliko mogu da vidim, jedino taj čovek može da sagleda dubinu krize domaćih javnih finansija. Naprednjake to ne interesuje. Socijalisti to ne mogu. Njihov veliki vođa Slobodan Milošević nikada nije razumeo ekonomiju, niti ga je ona interesovala, a današnji socijalisti su pravi naslednici svog vođe. I zato ne treba davati veliki značaj izjavi budućeg premijera o bankama. Knjiga je u pogledu razumevanja javnih finansija spala na Mlađana Dinkića. A po onome što je zapisano u sporazumu, što je on potpisao (a sa svojim saradnicima i napisao), stvari stoje ovako: ili on uopšte ne shvata koliko je duboka kriza domaćih javnih finansija i koliko je blizu kriza državnog duga ili on to ne želi da prihvati. Bilo kako bilo, ne obećava na dobro. Razumevanje i prihvatanje stvarnosti prvi je korak fiskalne konsolidacije.
A ovogodišnji fiskalni deficit je potrebno finansirati. Takođe je potrebno pronaći izvore za finansiranje vraćanja dospele glavnice. I sve to sledi ove jeseni: biće potrebno da se obezbedi svakako više od dve milijarde evra, a možda čak i čitave tri. I taj iznos se mora pozajmiti. A oni koji razmišljaju o tome da nekome pozajme pare, bili oni „neprijatelji naroda” ili ne, razmišljaju o tome kakve uslove pozajmljivanja da odrede, imajući u vidu kvalitet dužnika. Da li je dužnik svestan šta ga je snašlo? Da li preduzima one mere koje su potrebne za fiskalnu konsolidaciju? Da li je odlučan u tome? Da li će, kada bude došlo vreme, moći da vrati dug i da sve vreme uredno plaća kamatu? Da li se u tog dužnika može imati poverenja?
Zaista, na terenu finansija, javnih ili privatnih, sve je u poverenju. Ironično je to što je upravo: „Sve je u poverenju!” bio marketinški slogan koji je pre više od deset godina tadašnji guverner Mlađan Dinkić, uz neko kuče koje skače na bankarski šalter, koristio da privuče građane da deponuju svoju štednju u „nove” banke. Danas, posle objavljivanja teksta sporazuma, teško da bilo ko od onih koji su u prilici da pozajme novac ima trunku poverenja u Mlađana Dinkića, integrisano srpsko Ministarstvo finansija i ekonomije i vladu u kojoj se ono nalazi. Istorija se u Srbiji zaista ponavlja kao farsa.
Boris Begović
objavljeno: 25.07.2012
